De­ve­ri­ka je jed­na od naj­po­pu­lar­ni­jih vr­sta be­le ri­be, iz­me­đu osta­log i za­to što mo­že do­sti­ći te­ži­nu od ne­ko­li­ko ki­lo­gra­ma. Me­đu­tim, da bi­smo do­bi­ja­li te krup­ne je­din­ke, a ne znat­no broj­ni­je ma­nje de­ve­ri­ke, mo­ra­mo se ma­lo po­tru­di­ti i to­me pri­la­go­di­ti sve ele­men­te svog pri­stu­pa, pa i iz­bor pri­ma­me i na­či­na nje­nog pla­si­ra­nja

Deve­ri­ka (lat. Abra­mis bra­ma) jed­na je od naj­ra­spro­stra­nje­ni­jih evrop­skih ci­pri­nid­nih vr­sta. Na za­pa­du na­šeg kon­ti­nen­ta (za raz­li­ku od is­to­ka) uglav­nom ne­ma ko­mer­ci­jal­nu vred­nost kao kon­zum­na ri­ba, ali je za­to ve­o­ma ra­do lo­ve i re­kre­a­tiv­ci i tak­mi­ča­ri, pa čak imam uti­sak da je po­sled­njih go­di­na po­sta­la jed­na od ri­bo­lov­no naj­po­pu­lar­ni­jih ri­ba, po­go­to­vo ot­ka­ko je do­šlo do ogrom­ne eks­pan­zi­je fi­de­ra.

To­me su do­pri­ne­li ra­zni fak­to­ri. Je­dan od njih, ko­ji u Sr­bi­ji – za raz­li­ku od re­ci­mo Ita­li­je, gde ja ži­vim – ni­je to­li­ko pri­me­tan (bu­du­ći da je ta ri­ba već do­sta ras­pro­stra­nje­na, a ve­štač­ki se, ko­li­ko ču­jem, go­to­vo uop­šte ne uno­si), je­ste nje­na ve­li­ka pri­la­go­dlji­vost i br­zo na­pre­do­va­nje u vo­da­ma u ko­je se ve­štač­ki une­se i gde br­zo uspe­va da po­ti­sne dru­ge vr­ste be­le ri­be, ko­je su do ta­da bi­le broj­ni­je. Do pre tri-če­ti­ri de­ce­ni­je de­ve­ri­ke go­to­vo da ni­je ni bi­lo na Ape­nin­skom po­lu­o­str­vu, a sad je, po ne­kim pro­ce­na­ma, u mno­gim vo­da­ma ima vi­še ne­go bi­lo ko­je autoh­to­ne vr­ste krup­ni­je be­le ri­be. Ne­kad je, pri­me­ra ra­di, ka­raš bio naj­broj­ni­ji ci­pri­nid u ita­li­jan­skim vo­da­ma i kao ta­kav za­ni­mljiv i re­kre­a­tiv­ci­ma i tak­mi­ča­ri­ma, i to do te me­re da su sve tak­mi­čar­ske eki­pe, a u Ita­li­ji ih ima za na­še poj­mo­ve ne­shva­tlji­vo mno­go, pra­vi­le svo­ju tak­ti­ku, si­ste­me i pri­hra­ne pre­ma toj vr­sti, dok su sve osta­le bi­le »bo­nus« ulov. Za­to su i ve­li­ke ita­ljan­ske ri­bo­lo­vač­ke fir­me, kao što su Tu­ber­ti­ni, Tra­buc­co, Mi­lo, Col­mic i dr., na po­tre­ba­ma onih ko­ji pe­ca­ju ka­ra­ša du­go ba­zi­ra­le raz­ne pro­iz­vo­de, po­čev­ši od udi­ca, pre­ko šta­po­va, do pri­hra­ne.

TO SE U ME­ĐU­VRE­ME­NU znat­no pro­me­ni­lo, pa je sa iz­u­zet­kom ša­ra­na, ko­ji je bio i ostao ka­te­go­ri­ja za se­be, de­ve­ri­ka da­nas naj­po­pu­lar­ni­ja mir­na vr­sta, što se naj­bo­lje vi­di po to­me što sva­ka od po­me­nu­tih ku­ća sa­da u po­nu­di ima bez­ma­lo dvo­ci­fre­ni broj hra­na za tu ri­bu (raz­li­či­tih bo­ja, aro­ma, gra­nu­la­ci­je...) ume­sto ne­ka­da­šnje jed­ne ili dve, za­tim na­men­ski na­pra­vlje­ne udi­ce itd. De­ve­ri­ka je tak­mi­ča­ri­ma po­seb­no za­ni­mlji­va jer do­bro re­a­gu­je na pri­hra­nu, a krup­ni­ja je od dru­gih vr­sta be­le ri­be, pa ni­je ni­ma­lo čud­no što je ta­mo gde je ima glav­na me­ta ri­bo­lo­va­ca. Sva­ka­ko je tom ra­stu in­te­re­so­va­nja za de­ve­ri­ku do­pri­ne­la do­sta i po­pu­lar­nost fi­der teh­ni­ke, po­što je ta ri­ba je­dan od pri­mar­nih ci­lje­va fi­de­ra­ša – i tak­mi­ča­ra i re­kre­a­ti­va­ca... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 528-)

 

fShare