Naj­ve­ća ita­li­jan­ska re­ka ši­rom Evro­pe ču­ve­na je pre sve­ga po lo­vu ogrom­nih so­mo­va. U Pou, me­đu­tim, ima i dru­ge krup­ne ri­be, uklju­ču­ju­ći i ša­ra­na, kog mno­gi ra­do i uspe­šno ci­lja­no pe­ca­ju. Ipak, ni naj­ve­ćim maj­sto­ri­ma ne do­ga­đa se če­sto da za ma­lo vi­še od jed­nog da­na uhva­te 14 ri­ba te­ških od 13 do 22,5 ki­lo­gra­ma

Zbog du­go­traj­nih epi­de­mi­o­lo­ških me­ra, ri­bo­lo­vač­ka gru­pa Pe­ca­ti se mo­ra, ko­ju či­ni ne­ko­li­ko ri­bo­lo­va­ca na­sta­nje­nih u Ita­li­ji i Švaj­car­skoj, a ve­ći­nom po­re­klom iz Sr­bi­je, ovog pro­le­ća ni­ka­ko ni­je mo­gla da se oku­pi na vo­di u pu­nom sa­sta­vu. Za­to smo se ko­le­ga Sa­mu­e­le Pe­te­si i ja, iako ne­ra­do, do­go­vo­ri­li da pr­vog april­skog vi­ken­da ipak otvo­ri­mo se­zo­nu na re­ci Po, bli­zu Kre­mo­ne, u se­ver­noj Ita­li­ji. Zbog pe­ha ko­ji nam se do­go­dio pro­šle go­di­ne, ka­da smo usled ve­li­kog po­plav­nog ta­la­sa i za­bra­ne kre­ta­nja osta­li bez spla­va i dva čam­ca ko­je je po­di­vlja­la re­ka po­to­pi­la, mo­gli smo sa­da sa­mo da pe­ca­mo sa oba­le. To za mog ko­le­gu ni­je ni­ka­kav pro­blem, jer je on pa­si­o­ni­ra­ni i vr­lo uspe­šni ša­ran­dži­ja, ali me­ni ni­je baš »do­ma­ći te­ren«, bu­du­ći da sam se još dav­no opre­de­lio za lov so­ma va­ra­li­ča­re­njem, te da sve osta­le ri­be pe­cam i dru­ge teh­ni­ke ko­ri­stim vr­lo ret­ko, i to sa­mo ako baš ni­ka­ko ne­ma mo­guć­no­sti za ono što naj­vi­še vo­lim.

SA­MU­E­LE JE CE­LE SED­MI­CE pre ovog na­šeg ri­bo­lo­va me­ša­vi­nom ku­va­nog ku­ku­ru­za i boj­li­ja sva­ko­dnev­no hra­nio me­sto na kom go­di­na­ma pe­ca, ta­ko da se na­dao da bi­smo mo­gli ne­što uhva­ti­ti. Ka­ko je po­zi­ci­ja pri­stu­pač­na i ure­đe­na, ni­je nam tre­ba­lo mno­go vre­me­na da se br­do pri­bo­ra i opre­me pre­tvo­ri u sa­svim pri­sto­jan ša­ran­džij­ski kamp, u kom se mo­glo osta­ti i znat­no du­že od 27-28 sa­ti, ko­li­ko smo pla­ni­ra­li. Dok je on pri­pre­mao rod-pod i šta­po­ve i raz­mi­šljao o to­me ko­jim boj­li­ji­ma da za­poč­ne­mo sa ri­bo­lo­vom, ja sam se pri­hva­tio pri­pre­ma­nja ve­če­re. Jak ve­tar, ko­ji ni­je pre­sta­jao ce­log da­na, ni­je baš da­vao mno­go osno­va za op­ti­mi­zam, ali se na na­šu sre­ću ubr­zo po­ka­za­lo da on ri­bi ne sme­ta a i da je Sa­mu­e­le­ov iz­bor mam­ca (boj­li­ja sa aro­mom ra­ka) i da­lji­ne na ko­joj će­mo pe­ca­ti (oko 70 m od oba­le, gde je du­bi­na iz­me­đu 7 i 8 m) bio pun po­go­dak.

U SAM SMI­RAJ DA­NA, ko­ji je na Pou za­i­sta fan­ta­sti­čan i ne­za­bo­ra­van, je­dan za dru­gim ogla­si­la su se dva in­di­ka­to­ra tr­za­ja i »bal« je ot­po­čeo. Ne­pu­nih če­tvrt sa­ta ka­sni­je u »ka­di­ci« za pri­hvat ri­be pra­ća­ka­la su se dva le­pa ša­ra­na di­vlja­ka, či­ja se kr­ljušt bo­je zla­ta ču­de­sno pre­si­ja­va­la na po­sled­njim zra­ci­ma sun­ca. Je­dan je imao 13 kg, a dru­gi čak 18,5, što je i po Sa­mu­e­le­o­vim kri­te­ri­ju­mi­ma pred­sta­vlja­lo sja­jan po­če­tak pe­ca­nja, bez ob­zi­ra na to što je nje­gov re­kord­ni ša­ran iz Poa te­žio rav­no 27 kg. Do­go­vo­ri­li smo se da od tog mo­men­ta pa do kra­ja pe­ca­nja – ako bu­de još ulo­va – me­ri­mo sa­mo ri­be za ko­je pro­ce­ni­mo da su te­že od 13 kg, ka­ko bi­smo ih što ma­nje za­dr­ža­va­li van vo­de i po­šte­de­li ne­po­treb­nog do­dat­nog stre­sa.

Za­do­volj­ni star­tom, po­vu­kli smo se u ša­tor, ali se ni­smo du­go iz­le­ža­va­li jer se sig­na­li­za­tor ubr­zo po­no­vo ogla­sio, pa je Sa­mu­e­le zgra­bio štap i... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 531-)

 

 

fShare