Ve­ći­na grad­skih ri­bo­lo­va­ca naj­ra­di­je pe­ca da­le­ko od ur­ba­nog am­bi­jen­ta i gu­žve, ali ni­je ma­li broj ni onih ko­ji­ma ni­šta od to­ga ne sme­ta, po­go­to­vo ako ri­ba ra­di. A na Sa­vi u Be­o­gra­du, tek ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra uz­vod­no od ušća ove re­ke u Du­nav, po­sled­njih ne­de­lja su se hva­ta­le i krup­ne de­ve­ri­ke, le­pi ša­ra­ni i do­sta tol­sto­lo­bi­ka

 Du­go me je ko­le­ga po šta­pu Žar­ko Ko­jić zva­ni Ke­ba ube­đi­vao da pro­bam da pe­cam na de­snoj oba­li Sa­ve uz­vod­no od Bran­ko­vog mo­sta u Be­o­gra­du, tač­ni­je kod Be­o­gra­da na vo­di. Na tom te­re­nu on če­sto lo­vi i ostva­ru­je fan­ta­stič­ne re­zul­ta­te za na­še uslo­ve, a baš u da­ni­ma pre ne­go što sam ko­nač­no pre­lo­mio da mu se pri­dru­žim i ta­mo oku­šam ri­bo­lo­vač­ku sre­ću, Ke­ba je fi­der teh­ni­kom od­lič­no pe­cao krup­nu de­ve­ri­ku, uz ko­ju je do­bi­jao i po­ne­kog ša­ra­na. Vi­dev­ši sli­ke ko­je mi je po­slao uz pi­ta­nje: »Da li i da­lje ne­ćeš?«, od­lu­čio sam da ipak ne­ka­ko su­zbi­jem ogrom­nu od­boj­nost pre­ma ur­ba­ni­zo­va­nom te­re­nu i pr­lja­voj vo­di...

Ta­ko sam, na­po­slet­ku, dva-tri da­na ka­sni­je, jed­nog to­plog av­gu­stov­skog ju­tra, iza­šao pre svi­ta­nja na deo re­ke ko­ji me je do ta­da sna­žno od­bi­jao. Po­što je bes­pla­tan par­king po­pri­lič­no uda­ljen, po­šte­no sam se na­mu­čio da od­jed­nom do me­sta sa kog ću pe­ca­ti do­ne­sem svu opre­mu, uglav­nom sa­sta­vlje­nu od ne­po­treb­nih stva­ri ko­jih se te­ško od­ri­če­mo.

Vo­do­staj je tih da­na bio ko­le­bljiv, a tem­pe­ra­tu­ra va­zdu­ha oko 40 ste­pe­ni. Pe­cao sam fi­der teh­ni­kom, na du­bi­ni od 12 m, a ko­ri­stio sam hra­ni­li­ce od 60 g sa­mo da bi što pre sti­gle do dna, iako vo­da uop­šte ni­je te­kla, pa su se mo­gle ko­ri­sti­ti i lak­še.

RI­BA SE JA­VI­LA U PR­VOM za­ba­ča­ju, što me­ni naj­če­šće ni­je do­bar znak jer me je is­ku­stvo na­u­či­lo da ka­da se ta­ko br­zo ja­vi tog da­na od pe­ca­nja naj­če­šće ne bu­de ni­šta, ali ovog pu­ta si­tu­a­ci­ja je bi­la to­tal­no dru­ga­či­ja. Pri­ma­mi na­pra­vlje­noj od Van den Eynde sme­sa Sec­ret Clas­sic i Ri­ver Ace do­da­vao sam u sva­kom za­ba­ča­ju ži­ve i mr­tve cr­ve, a na udi­cu broj 14 ka­čio sam po dva pin­ki­ja i jed­nog be­log cr­va. To­kom ra­nog ju­tra ja­vlja­le su se uglav­nom kru­pa­ti­ca i špi­cer­ka, a tek ka­sni­je, oko 9 sa­ti, na udi­cu su po­če­le da do­la­ze de­ve­ri­ke, i to u na­le­ti­ma, pa sam pret­po­sta­vio da se kre­ću u po­tra­zi za hra­nom i ta­ko na­i­la­ze na mo­je mam­ce.

Vr­hu­nac ovog za na­še uslo­ve ne­sva­ki­da­šnjeg pe­ca­nja bio je oko 11 sa­ti – na­da­lje se ri­ba sve re­đe ja­vlja­la, da bi već oko po­dne­va pot­pu­no sta­la, pa sam se spa­ko­vao i iz vo­de je­dva iz­va­dio ču­var­ku sa ri­bom, ko­ju sam svu pu­stio na­kon fo­to­gra­fi­sa­nja.

OSO­KO­LJEN NEO­ČE­KI­VA­NIM USPE­HOM, po­no­vo sam iza­šao na isti te­ren na­kon ne­ko­li­ko da­na. Ovog pu­ta, za raz­li­ku od pret­hod­nog, vo­da je opa­da­la, a tem­pe­ra­tu­ra va­zdu­ha bi­la je de­se­tak ste­pe­ni ni­ža ne­go ne­de­lja­ma pre to­ga, pa sam se na­dao da će ri­ba opet do­bro ra­di­ti, me­đu­tim sa­da to ni­je bio slu­čaj... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 540-)

 

fShare