Je­dan tro­fej­ni ulov mo­že bi­ti po­sle­di­ca zna­nja, ali i sre­će ili upor­no­sti. Me­đu­tim, ka­da ri­bo­lo­vac u isto do­ba go­di­ne, na istom me­stu, na istu va­ra­li­cu uhva­ti dva ka­pi­tal­ca, on­da se sa ve­li­kom iz­ve­sno­šću mo­že re­ći da je ot­krio do­bit­nu kom­bi­na­ci­ju

U su­bo­tu 18. sep­tem­bra, ka­sno po pod­ne, moj drug Ba­ne Uze­lac i ja smo ne­pla­ni­ra­no kre­nu­li na Du­nav kod Bez­da­na. U vi­ken­di­cu u na­se­lju Da­ra­ži Fok sti­gli smo u su­mrak, pri­lič­no is­cr­plje­ni od ce­lo­dnev­nih oba­ve­za, pa smo se dvo­u­mi­li da li da uop­šte ga­ca­mo kroz bla­to do čam­ca i pro­ba­mo da par sa­ti pe­ca­mo smu­đa (bu­du­ći da smo pro­pu­sti­li pr­vi ve­čer­nji cug) ili da se na­spa­va­mo i uju­tru po­ra­ni­mo. Že­lja nas je ipak sa­vla­da­la, pa smo na br­zi­nu zgra­bi­li pri­bor i kre­nu­li ka čam­cu dok se spu­štao mrak.

DU­NAV JE U PRET­HOD­NIH DE­SE­TAK da­na opao za sko­ro dva me­tra po vi­si­ni, pa je oba­la bi­la pre­kri­ve­na de­be­lim slo­jem mu­lja kroz ko­ji se ve­o­ma te­ško mo­glo ga­zi­ti jer se pro­pa­da­lo u nje­ga to­li­ko da bla­to u či­zme »za­cu­ru­je«, ta­ko da nas dvo­ji­ca, pri­lič­no na­to­va­re­ni pri­bo­rom, bez do­dat­nog po­sla go­to­vo da i ni­smo mo­gli da do­đe­mo do čam­ca. Za­to smo osta­vi­li stva­ri na tvr­doj oba­li i pri­o­nu­li na pra­vlje­nje de­se­tak me­ta­ra du­ge im­pro­vi­zo­va­ne sta­ze od su­vog gra­nja. Ka­da smo je do­vr­ši­li i ko­nač­no za­ko­ra­či­li na na­šu »la­đu«, opra­li smo se od bla­ta, ko­je na­rav­no ni­smo mo­gli da iz­beg­ne­mo u pot­pu­no­sti, a po­tom smo kre­nu­li u po­tra­gu za smu­đem.

Tre­nut­ni vo­do­staj ni­je bio zgo­dan za do­la­zak do čam­ca, ali je­ste za lov smu­đa, bu­du­ći da se  Du­nav vra­tio u svo­je ko­ri­to i ta­ko nam »otvo­rio« po­zi­ci­je na ko­ji­ma zna­mo da te ri­be ima. Me­đu­tim, na pr­voj se za po­la sa­ta ni­šta ni­je do­go­di­lo, pa smo di­gli si­dro i pre­šli na sle­de­ću. Vo­da je bi­la mir­na i pod do­po­la pu­nim me­se­com u njoj se šu­ma le­po osli­ka­va­la, kao u ogle­da­lu, ali ni­je bi­lo tra­go­va ak­tiv­no­sti ni be­le ri­be ni gra­blji­vi­ca. Ti­ši­nu je s vre­me­na na vre­me re­me­ti­lo sa­mo »na­dri­ki­va­nje« je­le­na sa obe­ju oba­la Du­na­va, no i oni su bi­li ti­ši ne­go što je oče­ki­va­no za sep­tem­bar, ta­ko da se či­ni­lo da su uobi­ča­je­no ak­tiv­ni sa­mo ša­ka­li, ko­ji su ne­ko vre­me iz sve sna­ge za­vi­ja­li, po svoj pri­li­ci ju­re­ći plen kroz šu­mu, da bi ma­lo po­tom opet na­sta­la sa­bla­sna ti­ši­na, do­bro nam po­zna­ta jer ne­ret­ko na­ja­vlju­je da is­pod nas kr­sta­re i lo­ve krup­ni pre­da­to­ri, zbog ko­jih se sva dru­ga ri­ba pri­ta­ji, a mi se on­da naj­če­šće vra­ća­mo sa vo­de bez ulo­va, raz­gla­ba­ju­ći o to­me u kom smo aspek­tu pri­stu­pa po­gre­ši­li.

OVOG PU­TA I DA­LJE NE­U­MOR­NO za­ba­cu­je­mo še­do­ve, na­da­ju­ći se udar­cu, ali on iz­o­sta­je i na­kon po­la sa­ta bo­rav­ka na dru­goj po­zi­ci­ji. Pa­li­mo ci­ga­re­te i raz­mi­šlja­mo šta nam je či­ni­ti. Ba­ne pred­la­že da osta­ne­mo još de­se­tak mi­nu­ta i da on­da kre­ne­mo da­lje, a ja sam za to da se od­mah pre­me­šta­mo, ali pri­hva­tam nje­go­vu ide­ju, pa na­sta­vlja­mo sa ba­ca­njem. Po­sle ma­nje od mi­nu­ta moj pri­ja­telj ima uda­rac, ko­ji opi­su­je kao si­lo­vit, do­da­ju­ći da je ri­ba ko­ja mu je na šta­pu si­gur­no ve­li­ka!

Hi­tro pa­lim ba­te­rij­sku lam­pu i ka­me­ru, pa spre­mam me­re­dov dok po­sma­tram štap ja­ko sa­vi­jen ka vo­di. Muk kva­ri sa­mo stru­na ko­ja »cvi­li« kroz ka­ri­ke... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 542-)

 

fShare