Mre­na se na na­šim re­ka­ma sko­ro is­klju­či­vo lo­vi na pri­rod­ne mam­ce, i to vo­žnjom plov­ka, fi­der teh­ni­kom ili kla­sič­nim du­bin­skim me­to­dom. Me­đu­tim, ni­je ne­po­zna­to da se osim sit­nim or­ga­ni­zmi­ma dna ona hra­ni i ri­bom, te da se spo­ra­dič­no do­bi­ja i na ve­štač­ke mam­ce ko­ji je imi­ti­ra­ju. A po­vre­me­no ne­ki upo­ran i vešt ri­bo­lo­vac pro­na­đe i me­sto i na­čin da na va­ra­li­ce iz­u­zet­no uspe­šno lo­vi »kra­lji­cu br­za­ka«

Na sa­mom po­čet­ku ovog tek­sta o ne­dav­nom fan­ta­stič­nom pe­ca­nju mre­ne na va­ra­li­ce mo­ram da se vra­tim tri-če­ti­ri go­di­ne una­zad. Ta­da sam na istom me­stu na kom smo sa­da mo­ji kom­pa­njo­ni i ja ve­o­ma uspe­šno lo­vi­li do­ži­veo ne­što što ni­je bi­lo ni na­lik bi­lo če­mu sa či­me sam se na vo­di sreo za ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja ak­tiv­nog ba­vlje­nja ri­bo­lo­vom.

To­ga da­na, ju­re­ći na Ve­li­koj Mo­ra­vi kle­na i bu­co­va, spu­stio sam se ma­lo ni­že od po­zi­ci­je na ko­joj sam već ne­ko vre­me re­dov­no lo­vio (či­ta­o­ci će mi na­dam se opro­sti­ti što ne že­lim da tač­no na­ve­dem lo­ka­ci­ju zbog lo­ših is­ku­sta­va iz pro­šlo­sti sa oni­ma ko­ji sa­mo tra­ga­ju za in­for­ma­ci­ja­ma o to­me ko­ji bi te­ren sle­de­ći mo­gli da opu­sto­še). Dok sam če­kao pri­ja­te­lja Sve­ti­sla­va Će­ću To­mi­ća, ko­ji je pe­cao ma­lo iz­nad me­ne, re­šio sam da iz či­ste do­sa­de za­ba­cim ko­ji put ma­lu gla­vi­nja­ru na tom me­stu gde du­bi­na ni­je ve­li­ka ali je tok evi­dent­no ve­o­ma brz. Ma­lo na­kon što je va­ra­li­ca pr­vi put za­vi­bri­ra­la, usle­dio je stra­ho­vit uda­rac, a već ko­ji se­kund ka­sni­je bi­lo je sa­svim ja­sno da imam i ve­li­ku i vr­lo ja­ku ri­bu na šta­pu. Pri­ja­telj ko­ji je upra­vo pri­la­zio gle­dao me je sa ne­ve­ri­com, a štap i osta­tak pri­bo­ra bi­li su na ve­o­ma ozbilj­nom is­pi­tu iz­dr­žlji­vo­sti. Ri­ba se dr­ža­la naj­ja­če stru­je i la­ga­no pli­va­la uz­vod­no, što je sa ve­li­kom iz­ve­sno­šću uka­zi­va­lo na mre­nu, a to se i po­tvr­di­lo ka­da je pro­šla na bu­kval­no dva me­tra od me­ne, ja­sno se ra­za­zna­ju­ći u iz­u­zet­no bi­stroj Mo­ra­vi. Ta­da sam shva­tio da ve­ću ri­bu te vr­ste do ta­da ni­sam ni vi­deo, ali i da ni­je le­po uze­la gla­vi­nja­ru, bu­du­ći da je sa­mo je­dan krak tan­ke udi­ce bio za­bo­den u ivi­cu usta, pa je bi­lo vr­lo re­al­no da se ot­ka­či, što se ubr­zo i do­go­di­lo.

VE­O­MA UZ­BU­ĐEN, NA­STA­VIO sam sa za­ba­ci­va­njem i us­peo da za krat­ko vre­me na na­pad iza­zo­vem još šest ri­ba, ali ni­jed­nu ni­sam iz­va­dio, što za­to što su se lo­še za­ka­či­le, što zbog ja­ke stru­je, a ve­ro­vat­no de­lom i zbog mog ne­is­ku­stva u ova­kvom adre­na­lin­skom ri­bo­lo­vu. Na­red­nih da­na sam još ne­ko­li­ko pu­ta po­ku­ša­vao da na istom me­stu uhva­tim ne­ku od tih ri­ba, ali sam sva­ku ko­ja bi mi se na­šla na šta­pu iz­gu­bio!? Ve­ru­jem da ni­jed­nom ko­le­gi ne mo­ram da ob­ja­šnja­vam ko­li­ko je to bi­lo fru­stri­ra­ju­će, bu­du­ći da sam na dru­gim me­sti­ma s vre­me­na na vre­me do­bi­jao i so­lid­ne mre­ne na gla­vi­nja­re i ma­le še­do­ve, dok na ovoj po­zi­ci­ji, ko­joj sam se po­ne­kad vra­ćao, ni­ka­ko ni­sam uspe­vao ni da se upi­šem.

U na­red­nih ne­ko­li­ko go­di­na sam do­bro upo­znao Mo­ra­vu (ko­ja ni­je pre­vi­še da­le­ko od De­spo­tov­ca, u kom ži­vim), na­šao na njoj ne­ka svo­ja skri­ve­na me­sta, na­pra­vio iz­bor va­ra­li­ca i po­čeo da ci­lja­no lo­vim od­re­đe­ne vr­ste ri­ba na raz­ne spe­ci­fič­ne na­či­ne pri­la­go­đe­ne go­di­šnjem do­bu. A on­da sam pre ne­ku ne­de­lju, tač­ni­je 27. sep­tem­bra (na Kr­stov­dan), ko­nač­no do­ži­veo ma­lo ri­bo­lo­vač­ko ču­do kom sam se du­go na­dao. Do­šao je tih da­na iz ino­stran­stva na­krat­ko moj bra­ta­nac Ac­ko zva­ni Re­sa­vac, pa­si­o­ni­ra­ni ri­bo­lo­vac, ko­me sam po­o­dav­no usa­dio strast pre­ma ovom na­šem ho­bi­ju. Kao što uvek ra­di, po­zvao je ku­ma Alek­san­dra Mar­ko­vi­ća Aki­ja, ta­ko­đe stra­stve­nog mla­dog pe­ca­ro­ša, a ja sam zov­nuo svog kom­pa­njo­na Igo­ra Ri­sti­ća, ta­ko da smo se za­čas do­go­vo­ri­li da skok­ne­mo do Mo­ra­ve i ma­lo po­kva­si­mo va­ra­li­ce. Ina­če, nas če­tvo­ri­ca či­ni­mo jed­nu ve­o­ma ve­se­lu ne­for­mal­nu ri­bo­lo­vač­ku gru­pu, ko­ju smo na­zva­li Re­sav­ski go­ve­dar­ci, i uvek sni­ma­mo na­še ma­le ri­bo­lo­vač­ke avan­tu­re, ko­je će­mo jed­nom po­sta­vi­ti na Ju­tjub da bi­smo ima­li uspo­me­ne za da­ne ka­da ne bu­de­mo mo­gli da če­sto ide­mo na vo­du.

STI­GLI SMO U RA­NU ZO­RU na Mo­ra­vu i od­mah kre­nu­li sa če­šlja­njem vi­ro­va, br­za­ka i pre­li­va. Dan je bio pre­lep, a ri­ba ak­tiv­na, ta­ko da smo br­zo upe­ca­li ne­ko­li­ko sit­nih bu­co­va i još vi­še oma­njih kle­no­va. Za­jed­no smo bi­li dva Alek­san­dra i ja, dok nas je Igor če­kao na dru­gom me­stu, na kom smo pla­ni­ra­li da pro­ba­mo da pre­va­ri­mo krup­nog bu­co­va, ko­ji u ovo do­ba go­di­ne tu če­sto ra­u­bu­je.

Kad smo se za­si­ti­li hva­ta­nja klen­či­ća i bu­cov­či­ća, slo­ži­li smo se da bi tre­ba­lo da se spu­sti­mo ne­kih pet­na­e­stak ki­lo­me­ta­ra niz Mo­ra­vu, do lo­ka­ci­je na ko­joj nas je Igor če­kao, ali me­ni ne­ki vrag ne da­de mi­ra, pa re­koh mom­ci­ma da mo­ram pre to­ga da svra­tim na jed­no me­sta­šce u bli­zi­ni, gde imam za­ka­zan sa­sta­nak sa ne­kim krup­nim mre­na­ma, ko­ji­ma uvek u ovo do­ba go­di­ne mo­ram ma­kar da se ja­vim. Očas se spu­stih sto­ti­nak me­ta­ra niz Mo­ra­vu i po­čeh da za­ba­cu­jem na mom go­re­o­pi­sa­nom ma­gič­nom me­stu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 543-)

 

 

fShare