Do pre ne­ku de­ce­ni­ju, ka­da je ve­ći­na vo­da bi­la znat­no bo­ga­ti­ja ri­bom ne­go da­nas, a mno­gi su ri­bo­lov­ci ima­li znat­no vi­še vre­me­na za pe­ca­nje, ni­je bi­la ret­kost da ko­le­ge u du­žem pe­ri­o­du pre iz­la­ska sva­ko­dnev­no hra­ne oda­bra­nu po­zi­ci­ju ne bi li pri­vu­kle že­lje­nu ri­bu na nju. Ta­kav pri­stup da­nas se ne­u­po­re­di­vo re­đe pri­me­nju­je, a ovaj ma­li eks­pe­ri­ment po­ka­zao je da i da­lje mo­že bi­ti ve­o­ma pro­duk­ti­van

Pe­ca­nje ša­ra­na i ba­bu­ške na plo­vak na di­vljim vo­da­ma uz pret­hod­no pri­hra­nji­va­nje me­sta, od­u­vek je bi­lo po­se­ban iza­zov za me­ne. Me­đu­tim, zbog hro­nič­nog ne­do­stat­ka slo­bod­nog vre­me­na i sve ma­njeg bro­ja vo­da u oko­li­ni Be­o­gra­da na ko­ji­ma po­sto­je ma­kar i osred­nji iz­gle­di za uspeh u ta­kvom ri­bo­lo­vu, sve re­đe mu se po­sve­ću­jem.

BI­LO JE TE­ŠKO OD­LU­ČI­TI se i za ono u šta ću se upu­sti­ti po­čet­kom sep­tem­bra, ali je že­lja za no­vim avan­tu­ra­ma ipak pre­vla­da­la nad ra­zu­mom i do­ve­la me na jed­nu ba­ru po­pri­lič­no uda­lje­nu od Be­o­gra­da, gde sam na­pra­vio se­bi me­sto za pe­ca­nje i oči­stio ma­lo pro­sto­ra u vo­di is­pred se­be, jer je te­ren bio go­to­vo pot­pu­no za­ra­stao u kop­ne­nu i vo­de­nu ve­ge­ta­ci­ju i ni­ka­kav ri­bo­lov bez ozbilj­nih »vr­tlar­skih« ra­do­va ni­je bio mo­guć. Do­bro sam se pre­zno­jio dok sam sve to oba­vio, ali me je da­lje gu­ra­lo ne­pre­kid­no pri­se­ća­nje na pre­le­pe ša­ra­ne ko­je sam pre de­se­tak go­di­na u ovo isto do­ba go­di­ne lo­vio na Ga­lo­vi­ci.

Na­kon či­šće­nja, usle­di­lo je kon­ti­nu­i­ra­no ba­ca­nje pri­ma­me ka­ko bi se ri­ba pri­vi­kla da tu na­la­zi hra­nu i po­če­la da zbog nje do­la­zi na »mo­je« me­sto. Sve je išlo po pla­nu i za­hva­lju­ju­ći to­me što sam u ovu »kam­pa­nju« uklju­čio ko­le­gu ko­me je ba­ra bli­ža ne­go me­ni, pa smo se sme­nji­va­li u re­dov­nom pri­hra­nji­va­nju.

Po­sle ne­ko­li­ko da­na do­šlo je vre­me za pro­bi­ja­nje le­da .Ose­ća­nja su mi bi­la po­me­ša­na – na­dao sam se ulo­vu, a opet, ni­sam znao šta se na ta­kvoj vo­di mo­že oče­ki­va­ti, tj. da li su je ri­bo­kra­di­ce »ste­ri­li­sa­le« (pot­pu­no je po­ha­rav­ši kao mno­ge dru­ge ma­le sta­ja­ći­ce u oko­li­ni Be­o­gra­da) ili u njoj još ima bar­skih »du­ka­ta«.

NA OD­RE­DI­ŠTE SAM STI­GAO OKO po­dne­va, pro­bi­ja­ju­ći se kroz sa­o­bra­ćaj­nu gu­žvu go­njen za me­ne pre­du­gač­kom ri­bo­lo­vač­kom ap­sti­nen­ci­jom. Po­što je me­sto, prem­da ras­kr­če­no, bi­lo pri­lič­no skri­ve­no, a pe­ca­ro­ši su na toj vo­di ma­lo­broj­ni, mo­gao sam se­bi da do­zvo­lim da ta­ko ka­sno do­đem na nje­ga.

Kao po pra­vi­lu, od­mah po po­čet­ku pe­ca­nja na še­će­rac su ki­di­sa­li cver­gla­ni, ko­ji su me br­zo »ohla­di­li« tj. spu­sti­li na ze­mlju. Oče­ki­vao sam, me­đu­tim, da će po­sle ne­kog vre­me­na oni na­pu­sti­ti hra­ni­li­šte, a da će na nji­ho­vo me­sto do­ći ri­be ko­ji­ma sam se na­dao.

To se i do­go­di­lo, pa su na­kon pa­tu­lja­stih som­či­ća po­če­le da se ja­vlja­ju sit­ne bo­dor­ke i cr­ven­per­ke, ko­je sam po­ku­ša­vao da iz­beg­nem ko­ri­ste­ći ve­će udi­ce na­mam­če­ne krup­ni­jim  zr­ni­ma ku­ku­ru­za še­ćer­ca. Ta­kav pri­stup je do­neo do­sta pro­ma­ša­ja, ali i pr­ve ba­bu­ške, pre­le­pe zlat­no­sme­đe bo­je. Ka­da su po­če­le da se ja­vlja­ju, po­mi­slio sam: »Vre­de­lo je!«. A u tom ose­ća­ju učvr­sti­lo me je ja­vlja­nje pr­vog ša­ra­na, te­škog oko 1,5 kg, ko­ji je do­šao oko 17 č, na­kon što se sun­ce spu­sti­lo do­volj­no ni­sko da na mo­je me­sto pad­ne sen­ka. Na­ža­lost, upe­tljao se u lo­kvanj i po­tom oslo­bo­dio udi­ce, ali sam za ute­hu do kra­ja ovog pe­ca­nja imao još ne­ko­li­ko sit­ni­jih, sa­svim do­volj­no da »pre­mi­je­ru« pro­gla­sim pot­pu­no us­pe­lom i da iz to­ga iz­vu­čem do­dat­ni mo­tiv za na­sta­vak ak­ci­je, u ko­joj je moj ko­le­ga ovog pu­ta uče­stvo­vao sa­mo kao po­sma­trač.

NA­RED­NI DA­NI DO­NO­SI­LI SU mno­go za­ni­mlji­vih zbi­va­nja... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 544-)

 

 

fShare