Ti­sa je po pra­vi­lu vr­lo atrak­tiv­na re­ka za lov be­le ri­be to­kom je­se­ni, pa na njoj u ovom de­lu se­zo­ne pe­ca mno­go ri­bo­lo­va­ca iz ra­znih de­lo­va Sr­bi­je. Po­sled­njih ne­de­lja be­le­že se i ve­o­ma do­bri ulo­vi, ali je va­žno pro­na­ći da­lji­nu na ko­joj je ak­tiv­na ri­ba i do­bro uklo­pi­ti pri­ma­mu, mam­ce i sve ele­men­te pri­bo­ra i si­ste­ma

Že­lja za od­la­skom u ri­bo­lov bi­la je ja­ča od vre­men­ske prog­no­ze ko­ja ni­je ni­ma­lo bi­la sjaj­na, pre sve­ga za­to što smo ujak i ja ima­li po­u­zda­ne in­for­ma­ci­je iz vi­še iz­vo­ra da je ri­ba iz­u­zet­no ak­tiv­na na Ti­si. Sto­ga smo se kra­jem pro­šle sed­mi­ce već oko tri sa­ta uju­tru upu­ti­li ka po­pu­lar­nom lo­ka­li­te­tu Ka­me­njar, ne­da­le­ko od Ti­te­la. Ima­li smo sre­će da je ri­bo­lo­va­ca bi­lo ma­nje ne­go što smo se pri­bo­ja­va­li, ve­ro­vat­no zbog lo­šeg vre­me­na, pa smo mo­gli da bi­ra­mo me­sto i da se na­te­na­ne ras­pa­ku­je­mo, te da još po mra­ku na­vla­ži­mo i za­me­ša­mo pri­ma­mu na­pra­vlje­nu od hra­na Gol­den Fish Ri­ver La­ke i Van den Eynde Gold Pro Bre­am Clas­sic, ta­ko da smo sprem­no do­če­ka­li zo­ru.

KAO NO­VO­PE­ČE­NI tak­mi­čar be­o­grad­skog KSR Ener­go tim tru­dim se da i sva­kom slo­bod­nom ri­bo­lo­vu pri­stu­pim ozbilj­no, tj. da ga mak­si­mal­no is­ko­ri­stim za usa­vr­ša­va­nje svog ume­ća i tra­že­nje naj­bo­ljih re­še­nja. Po­sle krat­kog son­di­ra­nja dna oda­brao sam dve da­lji­ne ko­je će­mo hra­ni­ti i na ko­ji­ma će­mo pro­ba­ti da lo­vi­mo, pa smo u svi­ta­nje naj­pre po­če­li sa »te­škim pri­hra­nji­va­njem« na da­lji­ni od 43 m, a po­tom i na 32 m od oba­le. U start­nu pri­hra­nu uba­cio sam ve­li­ku ko­li­či­nu ma­ma­ca – be­lih me­snih cr­va, krup­no sec­ka­nih gli­sta, ka­ste­ra (ča­u­ra) i še­ćer­ca. Ka­ko je tok bio iz­u­zet­no jak, od sa­mog po­čet­ka ko­ri­sti­li smo ve­li­ke AS Ri­ver/Tu­nel ka­ve­zne hra­ni­li­ce sa ote­ža­njem od 80, 100 i 120 g, a bu­du­ći da je du­bi­na na me­stu pe­ca­nja bi­la ve­li­ka (oko 15 m), pri­ma­mu smo do­bro na­bi­ja­li ne bi li sti­gla do dna sa što ma­nje us­put­nog ra­si­pa­nja.

OD SA­MOG PO­ČET­KA su se ja­vlja­le le­pe de­ve­ri­ke, što je na­go­ve­šta­va­lo ve­o­ma us­pe­šan ri­bo­lov. Uži­va­li smo na­iz­me­nič­no za­ma­ra­ju­ći krup­ne ri­be, ko­je su uz to znat­no bor­be­ni­je od onih iz sta­ja­ćih vo­da, kao što je Sav­sko je­ze­ro (Ada Ci­gan­li­ja), na ko­me če­sto pe­cam. Ali ubr­zo je usle­dio »hla­dan tuš«! Po­če­la je ki­ša, ko­ja je uči­ni­la da mo­je i uj­ki­no ras­po­lo­že­nje u tre­nut­ku spla­sne. Ipak, br­zo smo se tr­gli, za­šti­ti­li hra­nu i mam­ce od vla­ge, obu­kli ki­šna ode­la i na­sta­vi­li da pe­ca­mo kao do ta­da.

RI­BA JE SVE VRE­ME bi­la ak­tiv­na... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 545-)

 

 

fShare