Dug pe­riod ni­skog vo­do­sta­ja Du­na­va ni­je po­go­do­vao ša­ran­dži­ja­ma na ve­ći­ni te­re­na, pa ni niz­vod­no od Be­o­gra­da. Ni na mno­gim re­dov­no hra­nje­nim me­sti­ma ni­je bi­lo do­brog ra­da ri­be u kon­ti­nu­i­te­tu, pa su mno­gi pri­be­gli tra­že­nju ri­be da­lje od oba­le, u ve­ćoj du­bi­ni i na me­sti­ma gde na dnu ima stru­jom na­ne­tih pod­vod­nih pre­pre­ka. Ta­kve po­tra­ge ni­su la­ke, ali trud i vre­me ulo­že­ni u njih mo­gu se i te ­ka­ko is­pla­ti­ti

Ove je­se­ni sam u ne­ko­li­ko na­vra­ta pe­cao ša­ra­na na Du­na­vu kod Ri­to­pe­ka, a naj­bo­lje sam pro­šao kra­jem ok­to­bra, u da­nu u kom je zbog ma­gle bi­lo opa­sno iz­la­zi­ti plo­vi­lom na vo­du, ali je ri­ba bi­la iz­u­zet­no ak­tiv­na. U ča­mac sam seo u 7 č i do me­sta na kom pe­cam, a ko­je je oko 150 m uda­lje­no od de­sne oba­le, do­šao sam sa­mo za­hva­lju­ju­ći to­me što sam nje­go­ve tač­ne ko­or­di­na­te ra­ni­je uneo u GPS ure­đaj, bu­du­ći da je vi­dlji­vost bi­la tek ne­što ve­ća od de­se­tak me­ta­ra, ta­ko da uop­šte ni­sam mo­gao da se rav­nam pre­ma ori­jen­ti­ri­ma na oba­li. 

Tek što sam spu­stio si­dro, čuo sam zvuk brod­skog mo­to­ra, pa sam na tre­nu­tak bio u di­le­mi da li da be­žim (bu­du­ći da sam znao da sam vr­lo bli­zu plov­nog pu­ta, a ni­sam mo­gao da bu­dem si­gu­ran da li ga se la­đar dr­ži) ili da se sa­mo spre­mim za eva­ku­a­ci­ju uko­li­ko vi­dim da bar­ža ide na me­ne. Upa­lio sam mo­tor i spre­mio se da ba­cim u vo­du kan­tu ko­ja ozna­ča­va gde je si­dro, ali sam sre­ćom vi­deo da brod pro­la­zi na tri­de­se­tak me­ta­ra od me­ne, pa sam na­sta­vio sa pri­pre­ma­ma za pe­ca­nje.

ZA­BA­CIO SAM DVA šta­pa (vi­di okvir) sa udi­ca­ma na­mam­če­nim ku­pov­nim aro­ma­ti­zo­va­nim ku­va­nim ku­ku­ru­zom i po­sle pet­na­e­stak mi­nu­ta, tač­no u 8 č, imao pr­vi uda­rac na tri zr­na Cuk­ka sa mi­ri­som me­da. Na­kon kra­će bor­be iz­va­dio sam ša­ra­na od 3,3 kg. Po­la sa­ta ka­sni­je, isti štap je još jed­nom kre­nuo ka vo­di. Na ja­ku kon­tru ri­ba je od­go­vo­ri­la da­ju­ći se u si­lo­vit beg, i po­što ni­sam sti­gao da po­pu­stim dril, ša­ran je us­peo da se oslo­bo­di udi­ce. Po­sle sa­mo ne­ko­li­ko mi­nu­ta po­no­vo se taj štap sa­vio do vo­de... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 545-)

 

 

fShare