Ada Ci­gan­li­ja ni­je ni­ma­lo la­ka vo­da za pe­ca­nje iz ni­za raz­lo­ga. Ali baš u to­me lju­bi­te­lji naj­po­zna­ti­jeg i naj­po­se­će­ni­jeg be­o­grad­skog je­ze­ra na­la­ze do­dat­ni mo­tiv za pe­ca­nje i je­dva če­ka­ju je­sen ka­ko bi se oku­ša­li u zah­tev­nom ali za­bav­nom nad­mu­dri­va­nju sa krup­nim de­ve­ri­ka­ma i le­pim ban­da­ri­ma.

Je­se­nja ri­bo­lov­na se­zo­na na Sav­skom je­ze­ru (Adi Ci­gan­li­ji) otva­ra se po­čet­kom ok­to­bra, čim ku­pa­či pre­sta­nu da op­se­da­ju »be­o­grad­sko mo­re«. U po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na na ovoj aku­mu­la­ci­ji pe­ca­ju sa­mo pra­vi sport­ski ri­bo­lov­ci i is­kre­ni lju­bi­te­lji Ade (ve­ći­nom va­ra­li­ča­ri i fi­de­ra­ši), jer ri­bu ni­je la­ko uhva­ti­ti, a kon­tro­la je bo­lja ne­go na ve­ći­ni osta­lih be­o­grad­skih te­re­na i vo­di ra­ču­na o po­što­va­nju pro­pi­sa po ko­ji­ma je za­bra­nje­no od­no­si­ti autoh­to­ne vr­ste ri­ba. Moj naj­ve­ći iza­zov na ovom je­ze­ru, na kom sam se od de­tinj­stva učio ri­bo­lo­vu, je­ste pe­ca­nje krup­ne de­ve­ri­ke, ko­ja po­la­ko ali si­gur­no po­sta­je ret­ka na ve­ći­ni me­ni la­ko do­stup­nih te­re­na.

deverika

Kao i uvek ka­da ov­de pe­cam za svo­ju du­šu, opre­de­lio sam se za pre­gra­du na gor­njem kra­ju je­ze­ra (kod Ta­lo­žni­ka, po­red sa­me akva-ski ži­ča­re). Ov­de po­jas pod­vod­ne ve­ge­ta­ci­je ni­je ta­ko bu­jan kao na ostat­ku je­ze­ra i ma­nje ote­ža­va ri­bo­lov, a po­go­to­vo za­ma­ra­nje krup­ni­jih ri­ba. Iako je na tri­de­se­tak me­ta­ra od oba­le du­bi­na već sa­svim so­lid­na i iz­no­si oko 3,5 m pri sred­njem vo­do­sta­ju, ovog pu­ta, ima­ju­ći u vi­du da je vo­da bi­la pri­lič­no bi­stra (što je bi­lo još iz­ra­že­ni­je zbog ve­o­ma sla­bog ve­tra, sko­ro neo­set­nog), od­lu­čio sam da iza­đem ne­što da­lje i pe­cam na 45 m. Na toj da­lji­ni du­bi­na je bi­la iz­me­đu 4,5 i 5 m, što je po mo­joj pro­ce­ni mno­go si­gur­ni­ja zo­na za krup­nu ri­bu, a po­seb­no za de­ve­ri­ku. Za sva­ki slu­čaj, pre pe­ca­nja sam son­di­rao tu zo­nu ka­ko bih se uve­rio da na dnu ne­ma tra­ve ili fi­nog mu­lja, na kom se ri­ba ne za­dr­ža­va i ne hra­ni.

ZA START­NO PRI­HRA­NJI­VA­NJE na ova­ko ve­li­kom je­ze­ru neo­p­hod­no je po­ve­li­ku ko­li­či­nu kva­li­tet­ne hra­ne, sa do­dat­kom ze­mlje i ma­ma­ca, pla­si­ra­ti sa od­stu­pa­njem od naj­vi­še 1-1,5 m. Sa­mo će­mo ta­ko us­pe­ti da ri­bu pri­vu­če­mo i zvu­kom i pri­zo­rom, te da je hran­lji­vim sa­sta­vom i ko­li­či­nom pri­ma­me za­dr­ži­mo na me­stu pe­ca­nja. Opre­de­lio sam se za me­ša­vi­nu jed­na­kih de­lo­va pri­ma­ma Ener­go Mix Match De­ve­ri­ka i Match Ka­na­rin­sko se­me, ko­joj sam do­dao jed­nu ša­ku pro­te­i­ni­ma bo­ga­tog Me­tod Mi­xa (ra­di po­ve­ća­nja hran­lji­vo­sti), 30 % la­ke ze­mlje i mno­go ma­ma­ca... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 388-)

fShare