Spe­ci­jal­ni hleb za pe­ca­nje la­ko se ču­va i pri­pre­ma za upo­tre­bu, vr­lo je po­sto­jan na udi­ci, mo­že­mo ga po že­lji na­mi­ri­sa­ti ili obo­ji­ti, ce­na mu je pri­stu­pač­na (na­ro­či­to ot­ka­ko ga u po­nu­di ima i ne­ko­li­ko na­ših pro­iz­vo­đa­ča), a sko­ro sve vr­ste ci­pri­ni­da ga ra­do uzi­ma­ju. I ni­su to je­dini razlozi što ga ve­o­ma mno­go ribolovaca ko­ri­sti... 

Odav­no je po­zna­to da je obi­čan be­li hleb ko­ji se ko­ri­sti u ljud­skoj is­hra­ni od­li­čan i kao ma­mac za sko­ro sve vr­ste tzv. mir­nih ri­ba. Me­đu­tim, ni on ni­je sa­vr­šen, tj. ima ne­ke ne­do­stat­ke ko­ji ogra­ni­ča­va­ju nje­go­vu upo­tre­bu i efi­ka­snost: 1. Ni­smo uvek ka­da ide­mo na pe­ca­nje u mo­guć­no­sti da na­ba­vi­mo svež hleb, ni­ti mo­že­mo da ga du­že odr­ži­mo sve­žim, a sa pro­to­kom vre­me­na hleb po­sta­je ma­nje upo­tre­bljiv kao ma­mac; 2. Ne­ke vr­ste hle­ba su ta­kve struk­tu­re i kon­zi­sten­ci­je da ve­o­ma br­zo spa­da­ju sa udi­ce ka­ko god da ih po­sta­vi­mo; 3. Ni­su sve vr­ste hle­ba jed­na­ko pri­vlač­ne za ri­bu; 4. Ne dr­že se na udi­ci na­ro­či­to du­go »ru­že« ili valj­či­ći ni od onih vr­sta hle­ba ko­je va­že kao do­bre za pra­vlje­nje ma­ma­ca. Zbog sve­ga to­ga su pe­ca­ro­ši ši­rom sve­ta odav­no po­če­li da tra­že za­me­nu, tj. ne­ku vr­stu hleb­nog mam­ca ko­ja će bi­ti znat­no po­sto­ja­ni­ja na udi­ci, lak­ša za ču­va­nje i bar slič­ne pri­vlač­no­sti za ri­bu.

RE­ŠE­NJE JE NA­ĐE­NO pre vi­še od če­ti­ri de­ce­ni­je, u vi­du tzv. ri­bo­lov­nog hle­ba. U su­vom sta­nju on je sa­svim tvrd i spo­lja gle­da­no de­lu­je kao pot­pu­no de­hi­dri­ra­ni (tj. osu­še­ni) obič­ni hleb, ali ka­da se pra­vil­no na­kva­si po­sta­je do­volj­no me­kan da se i sa­svim ma­li ko­ma­dić mo­že na­ta­ći na udi­cu, a isto­vre­me­no to­li­ko ži­lav da na njoj mo­že da vi­si i ako je sa­mo jed­nom pro­bo­den, pri če­mu ga ri­ba ski­da znat­no te­že od obič­nog be­log hle­ba. Sma­tra se da su ovaj ma­mac smi­sli­li Fran­cu­zi, a naj­po­zna­ti­ji pro­iz­vod te vr­ste u Evro­pi du­go je bio Pain Cha­il­lou (Pen Ša­ju), fran­cu­ske fir­me La Si­re­ne (ču­ve­ne i po le­gen­dar­nim bra­šna­stim pri­hra­na­ma iz X-21 se­ri­je). Zbog to­ga su se kod nas za ovaj ma­mac osim na­zi­va »ri­bo­lov­ni hleb« odo­ma­ći­li i »fran­cuz« ili »fran­cu­ski hleb« (za­ni­mlji­vo je da sta­ri­ji ri­bo­lov­ci ši­rom Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne ovaj ma­mac zo­vu i »an­gel«, što do­la­zi od ne­mač­kog »An­gel Brott«, tj. »ri­bo­lov­ni hleb« – ime­na pod ko­jim su taj pro­iz­vod na tr­ži­šte svo­je­vre­me­no pla­si­ra­li Nem­ci.

RI­BO­LOV­NI HLEB OD­LIČ­NO se po­ka­zao u lo­vu ši­ro­kog spek­tra ri­bljih vr­sta, u slat­koj i sla­noj vo­di, i svim teh­ni­ka­ma u ko­ji­ma se ko­ri­sti je­sti­vi ma­mac na udi­ci (plov­ka­re­nju, fi­de­ru i kla­sič­nom du­bin­skom ri­bo­lo­vu). Od hle­ba na­me­nje­nog za ljud­sku is­hra­nu ovaj ri­bo­lov­ni raz­li­ku­je se pre sve­ga po to­me što je mno­go ži­la­vi­ji (ja vo­lim da ka­žem da je »kr­past«), tj. ne­u­po­re­di­vo po­sto­ja­ni­ji na udi­ci, mi­ri­som i uku­som je za ri­bu prak­tič­no jed­na­ko pri­vla­čan kao obi­čan hleb, a uz sve to se br­že sta­vlja na udi­cu, što olak­ša­va pe­ca­nje (po­go­to­vo zi­mi, ka­da smr­znu­tim pr­sti­ma ni­je la­ko oba­vi­ti ni mno­go ma­nje de­li­kat­ne ope­ra­ci­je ne­go što je sta­vlja­nje ru­že sve­žeg hle­ba na sit­nu udi­cu) i pro­du­ža­va vre­me ak­tiv­nog ri­bo­lo­va na­u­štrb onog ko­je tro­ši­mo na pri­pre­me za na­red­ni za­ba­čaj ka­da mo­ra­mo da po­sta­vi­mo no­vi ma­mac.

Upr­kos to­me što se od­lič­no dr­ži na udi­ci, ko­ma­dić ri­bo­lov­nog hle­ba se po­ste­pe­no ota­pa u vo­di, tj. sa nje­ga... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 552-)

 

 

 

fShare