Na da­lji­nu do pe­de­se­tak me­ta­ra si­stem sa hra­ni­li­com po­mo­ću fi­der šta­pa mo­že bez pro­ble­ma da za­ba­ci sko­ro sva­ki ri­bo­lo­vac, pa čak i po­čet­nik. Me­đu­tim, pe­ca­nje na uda­lje­no­sti ve­ćoj od po­me­nu­te pred­sta­vlja ozbi­ljan iza­zov, za ko­ji je osim od­go­va­ra­ju­ćeg pri­bo­ra neo­p­hod­no i do­sta is­ku­stva i ve­žbe. Evo o če­mu sve mo­ra­mo vo­di­ti ra­ču­na ka­ko bi­smo bi­li pre­ci­zni i uspe­šni u da­le­ko­met­nom lan­si­ra­nju fi­der si­ste­ma

Od­go­va­ra­ju­ći štap za za­ba­ča­je du­že od 50 m (tj. 70-80 m, što su ne­ke eks­trem­ne da­lji­ne u fi­der ri­bo­lo­vu) tre­ba da bu­de dug bar 3,9 m, a još bo­lje 4,2 m i za ne­kih 50% sna­žni­ji od šta­po­va ko­ji­ma se pe­ca na ma­njim da­lji­na­ma. Pre­ve­de­no na kon­kret­ne broj­ke, te­ži­na ba­ca­nja »da­le­ko­met­nih fi­der ha­u­bi­ca« tre­ba­lo bi da bu­de bar 120 g, ali je po mom uve­re­nju još svr­sis­hod­ni­je uze­ti štap t.b. 150 g. Po­želj­no je uz to da ru­ko­hvat bu­de ne­što du­ži ne­go kod stan­dard­nih šta­po­va, a spro­vod­ni­ci ne bi sme­li da bu­du uski (»meč« ti­pa) već ši­ro­ki, ka­ko bi kroz njih bez pro­ble­ma pro­la­zi­li osnov­ni naj­lon ili upre­de­na stru­na od­go­va­ra­ju­će de­blji­ne i šok-li­der. Pod­ra­zu­me­va se i to da vo­đi­ce tre­ba da bu­du kva­li­tet­ne ka­ko bi mo­gle da pod­ne­su ve­li­ko op­te­re­će­nje.

Ge­ne­ral­no, na šta­pu ko­jim že­li­mo da pe­ca­mo na ve­li­kim da­lji­na­ma ni­je ra­ci­o­nal­no šte­de­ti jer po­sle­di­ce mo­gu bi­ti ne sa­mo ne­mo­guć­nost do­se­za­nja po­treb­ne dis­tan­ce već i lo­mo­vi iz­men­lji­vih vr­ho­va ili osta­lih de­lo­va fi­de­ra, a po­tro­še­nih par hi­lja­da di­na­ra (tj. 20-30 evra) vi­še mo­že nam mno­go do­ne­ti.

HRA­NI­LI­CE ZA VE­ĆE DA­LJI­NE tre­ba da ima­ju ote­ža­nje od 40 do 60 g. One ko­ji se sa­da pi­ta­ju da ni­sam po­gre­šio ka­da sam go­re na­veo da je po­želj­na te­ži­na ba­ca­nja »da­le­ko­met­nog« šta­pa i 150 g uve­ra­vam da je taj po­da­tak na me­stu. Na­i­me, u osred­nju ka­ve­znu hra­ni­li­cu sa če­tr­de­se­tak gra­ma olo­va sta­je po te­ži­ni ot­pri­li­ke isto to­li­ko hra­ne, što da­je ukup­no oko 80 gra­ma, dok je hra­ni­li­ca sa ote­ža­njem od 50 g, ka­da je pu­na pri­ma­me, te­ška oko 100 g; do­da­mo li na to si­lu po­treb­nu da taj te­ret ba­ci­mo na ve­li­ku da­lji­nu, do­la­zi­mo do po­me­nu­te te­ži­ne ba­ca­nja.

Ka­da je o vr­sti hra­ni­li­ce reč, pod­ra­zu­me­va se da bi va­lja­lo da bu­de ne­ka od onih ko­je su kon­stru­i­sa­ne za ve­će da­lji­ne (eng. »long ran­ge«) – naj­bo­lje ti­pa »me­tak« (eng. »bul­let«) – sa ote­ža­njem is­pod te­la hra­ni­li­ce ili »dis­tans« (eng. »dis­tan­ce«) – sa ote­ža­njem na do­njem obo­du. Me­tod hra­ni­li­ce za ve­će da­lji­ne tre­ba da bu­du zde­pa­ste, sa te­ži­štem po­me­re­nim pre­ma do­njem (ši­rem) kra­ju i sa re­bri­ma ko­ja će do­bro dr­ža­ti hra­nu. Kla­sič­ne ka­ve­zne hra­ni­li­ce sa ote­ža­njem duž ce­log te­la ve­o­ma je te­ško pla­si­ra­ti na ve­li­ke da­lji­ne, a ka­da du­va iole ja­či ve­tar, to je sko­ro ne­mo­gu­će, dok o mo­de­li­ma otvo­re­nih kra­je­va ne tre­ba ni raz­mi­šlja­ti u ovom kon­tek­stu.

MA­ŠI­NI­CE za fi­de­ri­sa­nje na ve­li­kim da­lji­na­ma mo­ra­ju bi­ti ro­bu­sne, ve­li­či­ne 5000 ili čak 6000 po Shi­ma­nu (tj. sa špul­nom ka­pa­ci­te­ta 100 m naj­lo­na de­blji­ne 0,50 od­no­sno 0,60 mm), i po­želj­no sa špul­nom ve­li­kog preč­ni­ka... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 553-)

 

 

fShare