Za sedam dana provedenih na nekim od najatraktivnijih salmonidnih voda na Balkanu, vrsni varaličar i veliki ljubitelj prirode ostvario je nekoliko sjajnih ulova, a svoje uživanje pretočio je u sjajnu reportažu ilustrovanu nizom fotografija koje prosto pozivaju u avanturu
Početak leta, pre sezone odlazaka na more, odlučio sam da provedem u varaličarenju na nekim od omiljenih salmonidnih voda... Dok u gepek ubacujem štapove, kutije sa uredno složenim varalicama, čizme, najlone i drugi pribor i opremu, u glavi mi se roji pregršt planova i snova o borbama sa snažnim grabljivicama. U nedelju po podne iz Beograda konačno krećem sa prijateljem ka Drini ispod Bajine Bašte. Dan ranije smo se čuli sa angažovanim i sveprisutnim čuvarima, koji su nam dali nekoliko saveta gde i kako da potražimo krupne i borbene drinske kalifornijske i potočne pastrmke. Bez njihove pomoći, onom ko ne ide na Drinu redovno, neki ozbiljniji ribolov moguć je praktično samo slučajno.
1. LUKOVSKI VIR. U ponedeljak, nakon ustajanja u cik zore, trkom idemo na vodu. Hiljade zabačaja, sa ubeđenjem da baš iza tog kamena mora da leži neka riba, nisu dale željeni rezultat. S druge strane, Drina je bila neviđeno darežljiva svojom zamamnom, kristalno bistrom vodom, vekovnim sedrama i hukom svojih ćudljivih preliva. Delić te lepote zabeležio sam na fotografiji čuvenog Lukovskog vira, iznad Bajine Bašte, napravljenoj pred kraj ovog ribolova. Kako je Drina nepredvidljiva i zahtevna, a uslovi za ribolov kod Bajine Bašte mnogo zavise od rada HE Perućac, odlučio sam da se već tog popodneva pomerim uzvodno, do rodnog Višegrada.
2 i 3. PASTRMKE I BANDARI. Višegrad je druga priča. Ako ćemo pravo, u odnosu na donji tok, ovo je skoro kao ribnjak. Ribe ima mnogo i solidno se čuva, ali je teren daleko manje atraktivan od onog ispod Perućca. U Višegradu je zapravo sam kraj Perućačkog jezera, te je tok vrlo slab. Ribolov je, stoga, u principu prilično sličan jezerskom, riba može biti gotovo bilo gde, a u mirnoj vodi je nije lako prevariti. Međutim, tu sam na domaćem terenu, pa kao od šale, u pauzama između kafa sa prijateljima, hvatam pastrmke od 20-30 cm, koje odreda vraćam u vodu. To su jedinke jezerske forme, kojima se ovaj deo toka uredno poribljava. Lovio sam ih u gornjim slojevima vode, mahom na jednodelne kruškaste voblere i male tvičeve Fox, konstruktora Nikole Isailovića, ali sam odlično prolazio i na voblere Avram Lures, namenski pravljene za lov pastrmke. Osim pastrmki, bilo je i dosta klenova i uvek aktivnih bandara, od kojih sam ovog sa slike broj 3 ulovio ispod samog mosta, koji je tu, pre oko 500 godina, podignut po nalogu Mehmed-paše Sokolovića, velikog vezira, inače rodom iz ovih krajeva.
4. POTOČARA IZ KANJONA. Trećeg dana idem još uzvodnije, na najlepši deo Drine – u kanjon ispod Šćepan polja. Ovde je Drina kao zgodna i vitka devojka, neobično bistra i plahovita, pa izgleda onako kako ljudi obično zamišljaju Taru. Sa prijateljem iz Foče brzo dolazim do pravih mesta pre nego što voda počne da raste zbog rada brane u Mratinju. Ovaj deo je znatno siromašniji ribom od višegradskog, ali daleko živopisniji i atraktivniji za ribolov. Dominiraju jata lipljana, pokoja pastrmka i mladica i dalje leže pri dnu i u sedrama, a ni tragovi vidri nisu retkost. Prozirna voda ne uliva nadu da će biti trofeja, ali entuzijazam nam je na visokom nivou. Hvatamo nekoliko lipljana i sitnijih pastrmki, a onda konačno, sekund nakon što će u senci jednog kamena zastati gumena ribica kojom sam pretraživao dno, počinje silovita borba, koju moj štap od 2,4 m, težine bacanja 6–29 g veoma lepo oseća i u kombinaciji sa najlonom prečnika 0,14 mm dobro amortizuje. Riba celom dužinom iskače iz vode, beži u tok, udarcima o sedre i klizanjem preko njih pokušava da se oslobodi, ali je posle nekih pet minuta ipak napolju. Prelepa potočna pastrmka od 1,5 kg... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 407-)