Ma­la ri­bo­lo­vač­ka udru­že­nja uglav­nom je­dva sa­sta­vlja­ju kraj s kra­jem ot­ka­ko čla­na­ri­na ni­je oba­ve­zna da bi se ku­pi­la go­di­šnja do­zvo­la, a ra­bat za nje­nu pro­da­ju je za­ko­nom ogra­ni­čen na naj­vi­še 5%. A od sa­da će iona­ko ma­li pri­ho­di od pro­da­je do­zvo­la bi­ti ne­mi­nov­no znat­no uma­nje­ni zbog tro­ško­va ko­je no­si oba­ve­za po­se­do­va­nja fi­skal­ne ka­se i iz­da­va­nja fi­skal­nih ra­ču­na, i to do te me­re da je pi­ta­nje ko­li­ko će udru­že­nja op­sta­ti i ko­li­ko će njih ima­ti ra­ču­ni­cu da uop­šte iz­da­je do­zvo­le. Ho­će li im dr­ža­va bar ma­lo po­mo­ći, kad im je već u po­sled­njih pet­na­e­stak go­di­na u ne­ko­li­ko na­vra­ta de­be­lo od­mo­gla?

Ako su ov­da­šnji en­tu­zi­ja­sti ko­ji vo­de ri­bo­lo­vač­ka udru­že­nja mi­sli­li da je ogra­ni­ča­va­nje di­stri­bu­ter­skog ra­ba­ta za pro­da­ju do­zvo­la za pe­ca­nje na naj­vi­še pet po­sto naj­ve­ći fi­nan­sij­ski udar dr­ža­ve na nji­ho­ve pri­ho­de i op­sta­nak, u po­sled­njih ne­ko­li­ko me­se­ci spo­zna­li su da su se mno­go pre­va­ri­li. Sti­gao je, na­i­me, no­vi na­met ko­ji se ne mo­že iz­be­ći, a ko­ji će naj­vi­še po­go­di­ti one naj­ma­nje, ko­ji su i bez to­ga je­dva kr­pi­li kraj s kra­jem, a po­sle ovo­ga bi la­ko mo­gli da de­fi­ni­tiv­no odu »pod ze­mlju«. Mno­gi od onih ko­ji ovo či­ta­ju ve­ro­vat­no su već po­go­di­li – reč je o e-fi­ska­li­za­ci­ji, tj. o oba­ve­zi evi­den­ti­ra­nja pro­me­ta na ma­lo pre­ko elek­tron­skog ure­đa­ja i iz­da­va­nja fi­skal­nih ra­ču­na fi­zič­kim li­ci­ma, ko­je ri­bo­lo­vač­ka udru­že­nja ni­su oslo­bo­đe­na bez ob­zi­ra na to što do­zvo­le, od ko­jih sva­ka ima je­din­stve­ni se­rij­ski broj, od ko­ri­sni­ka ri­bar­skih pod­ruč­ja na re­vers za­du­žu­ju i raz­du­žu­ju, ta­ko da mo­guć­no­sti za ma­ni­pu­la­ci­ju nji­ho­vim pro­me­tom prak­tič­no uop­šte ne­ma.

NA STRA­NU NE­KA PI­TA­NJA teh­nič­kog ili prak­tič­nog ka­rak­te­ra ko­ja se ne­mi­nov­no mo­ra­ju po­sta­vi­ti, kao što je ono o na­či­nu na ko­ji će se fi­skal­ni ra­ču­ni iz­da­va­ti u slu­ča­ju ku­po­vi­ne do­zvo­le na od­lo­že­no pla­ća­nje (ko­je su mno­gi di­stri­bu­te­ri do sa­da pro­da­va­li uz de­po­no­va­nje ga­ran­ci­je u vi­du če­ka, bez upi­sa­nog da­tu­ma) ili o to­me ka­ko će fi­skal­ne ra­ču­ne iz­da­va­ti ri­bo­ču­va­ri ka­da dnev­nu do­zvo­lu ne­ko­me iz­da­ju na vo­di (mo­ra­li bi, na­i­me, no­si­ti sa so­bom no­ve fi­skal­ne ure­đa­je), ja­sno je da je tro­šak po­se­do­va­nja fi­skal­ne ka­se to­li­ki da će mno­ga udru­že­nja na­pro­sto mo­ra­ti da se od­rek­nu iz­da­va­nja do­zvo­la, ko­je je mno­gi­ma do sa­da bi­lo prak­tič­no je­di­ni ko­li­ko-to­li­ko si­gu­ran pri­hod. Ra­ču­ni­ca je, na­i­me, kraj­nje jed­no­stav­na – od pro­da­tih 300 go­di­šnjih »je­din­stve­nih« ri­bo­lov­nih do­zvo­la za sve ka­te­go­ri­je, udru­že­nju osta­je oko 27.000 di­na­ra (ta­čan iz­nos za­vi­si od bro­ja do­zvo­la iz­da­tih po­vla­šće­nim ka­te­go­ri­ja­ma), a pra­te­ći tro­ško­vi za har­dver­sku fi­skal­nu ka­su (in­ter­net i soft­ver­sko odr­ža­va­nje) iz­no­se oko 1.900 di­na­ra me­seč­no, tj. pri­bli­žno 23.000 din. go­di­šnje. Isti­na, tro­šak ni­je ve­ći ni oni­ma ko­ji pro­da­ju mno­go vi­še do­zvo­la, ali ta­kvih je ve­o­ma ma­lo u Sr­bi­ji, a onih ko­ji pro­da­ju ne­ko­li­ko de­se­ti­na ri­bo­lov­ni­ca ima ne­u­po­re­di­vo vi­še. I sa­svim je ja­sno da će oni ko­ji ne­ma­ju ni­ka­kav pro­stor či­jim iz­da­va­njem fi­nan­si­ra­ju svoj rad (a ta­kav pro­stor ima ve­o­ma ma­li broj udru­že­nja) mo­ra­ti da tra­že na­či­ne da po­kri­ju gu­bit­ke u ko­je će ih sa­ma oba­ve­za po­se­do­va­nja fi­skal­ne ka­se sko­ro si­gur­no gur­nu­ti. Ve­li­ko je pi­ta­nje ko­li­ko će udru­že­nja us­pe­ti da se ovoj no­vi­ni pri­la­go­di i ko­li­ko će ih op­sta­ti, a i ko­li­ko će ih pro­da­va­ti do­zvo­le na­red­ne go­di­ne.

O VA­ŽNO­STI PO­STO­JA­NJA or­ga­ni­za­ci­ja ko­ja oku­plja­ju ri­bo­lov­ce i dru­ge gra­đa­ne za­in­te­re­so­va­ne za oču­va­nje pri­ro­de i nje­no ra­ci­o­nal­no ko­ri­šće­nje pi­sao sam u ovoj is­toj ru­bri­ci pre ne­ko­li­ko me­se­ci, ne oče­ku­ju­ći, na­rav­no, da će se ne­ko zbog to­ga po­lo­mi­ti da ta­kvim udru­že­nji­ma po­mog­ne, ali čvr­sto uve­ren, na osno­vu sve­ga što se u po­sled­njih pet­na­e­stak go­di­na de­ša­va i na na­šim ri­bo­lov­nim vo­da­ma i u ri­bo­lo­vač­kim or­ga­ni­za­ci­ja­ma, da je neo­p­hod­no da se po­ra­di na te­melj­noj pro­me­ni si­tu­a­ci­je. Ka­ko sa­da stva­ri sto­je, pro­blem funk­ci­o­ni­sa­nja pe­ca­ro­ških udru­že­nja (pre sve­ga onih ko­ja oku­plja­ju re­kre­a­tiv­ce) mo­gao bi da bu­de re­šen na na­čin o kom, iskren da bu­dem, ni­sam raz­mi­šljao ni u naj­cr­njim slut­nja­ma – ga­še­njem ili da­ljim pa­si­vi­zi­ra­njem, tj. dra­stič­nim sma­nji­va­njem ak­tiv­no­sti i bro­ja čla­no­va. A od to­ga na šte­ti ne­će­mo bi­ti sa­mo mi ko­ji pe­ca­mo, već i dr­ža­va, ko­ri­sni­ci ri­bar­skih pod­ruč­ja, tr­gov­ci ri­bo­lov­nim pri­bo­rom i nje­go­vi pro­iz­vo­đa­či, a u ma­njoj me­ri i svi dru­gi ko­ji ostva­ru­ju ne­ke pri­ho­de od ri­bo­lo­va i ri­bo­lov­nog tu­ri­zma (na­rav­no unu­tra­šnjeg, jer me­đu­na­rod­nog kod nas go­to­vo da i ne­ma, iz­me­đu osta­log i za­to što na­ša udru­že­nja ne­ma­ju mo­ti­ve ni­ti na­čin da kon­ti­nu­i­ra­no ra­de na za­šti­ti i obo­ga­ći­va­nju ri­bo­lov­nih vo­da).

TRE­NUT­NO IMA­MO TZV. TEH­NIČ­KU vla­du, ko­ja je slič­na teh­nič­koj vo­di (ko­jom se isti­na mo­že ku­pa­ti, ali se ne mo­že pi­ti). Teh­nič­ka vla­da ne ba­vi se iole du­go­roč­ni­jim pi­ta­nji­ma već sa­mo na dnev­nom ni­vou krat­ko­roč­nim me­ra­ma re­ša­va ona naj­hit­ni­ja, a ne zna se ni ka­da će se si­tu­a­ci­ja u tom smi­slu nor­ma­li­zo­va­ti ni­ti ko­li­ko će ta »nor­mal­nost« tra­ja­ti (već se pri­ča o to­me da bi­smo u pr­voj po­lo­vi­ni na­red­ne go­di­ne mo­gli ima­ti i no­ve re­pu­blič­ke iz­bo­re).

Sto­ga je, na­ža­lost, iz­ve­sno da na­red­nih me­se­ci ri­bo­lo­vač­ka udru­že­nja ne­će mo­ći da ra­ču­na­ju na ne­ko traj­no i ra­ci­o­nal­no re­še­nje ovog pro­ble­ma u kom su se na­šla. No sa­da ne­ma ko­ri­sti od kuk­nja­ve zbog to­ga, a ni od la­men­ti­ra­nja nad či­nje­ni­com da se po ko zna ko­ji put u po­sled­njih če­tvrt ve­ka pro­pi­si ko­ji dra­stič­no uti­ču na ži­vot mno­gih gra­đa­na me­nja­ju ola­ko, bez kva­li­tet­ne jav­ne de­ba­te i bez uva­ža­va­nja gla­sa onih ko­ji bi već na pa­pi­ru vi­de­li te­ško­će ko­je te­o­re­ti­ča­ri­ma ne pa­da­ju na pa­met ili im ne de­lu­ju do­volj­no bit­nim da bi uop­šte raz­mi­šlja­li o to­me ka­ko da ih iz­beg­nu od­no­sno ba­rem da pro­ba­ju da nji­hov uti­caj mi­ni­mi­zi­ra­ju.

Po­ka­zu­je se, me­đu­tim, kao ve­o­ma po­treb­no da ak­ti­vi­sti iz sto­ti­na udru­že­nja pro­ba­ju da se uje­di­ne ma­kar po ovom pi­ta­nju i da tra­že da se na­đe ne­ko pri­hva­tlji­vo re­še­nje, ko­je bi im omo­gu­ći­lo da na­sta­ve da funk­ci­o­ni­šu, ta­ko što im bar ne­će bi­ti uma­nje­ni skrom­ni pri­ho­di ko­je su pro­da­jom ri­bo­lov­nih do­zvo­la do sa­da ostva­ri­va­li.

UKO­LI­KO STRUČ­NE SLU­ŽBE U RE­SOR­NOM mi­ni­star­stvu i da­lje ra­de na iz­me­na­ma Za­ko­na o za­šti­ti i odr­ži­vom ko­ri­šće­nju ri­bljeg fon­da, slo­bo­dan sam pred­lo­ži­ti im da raz­mi­sle... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 557-)

 

 

fShare