Ma­lo je vo­da u na­šoj ze­mlji na ko­ji­ma i naj­ve­ći znal­ci mo­gu da uz ma­lo sre­će ra­ču­na­ju na ulo­ve kle­no­va te­žih od 1,5 kg. Jed­na ta­kva na­la­zi se u za­pad­noj Sr­bi­ji, na pre­div­noj pla­ni­ni Ta­ri i po­da­ri­la je ne­dav­no is­ku­snom va­ra­li­ča­ru i nje­go­vom mla­dom pri­ja­te­lju još jed­no ne­za­bo­rav­no is­ku­stvo

Na po­ziv svog mla­dog pri­ja­te­lja Iva­na Mi­le­ki­ća, ko­ji ži­vi na Ta­ri, po­lo­vi­nom ju­na za­pu­tio sam se na tu pre­div­nu pla­ni­nu u Za­pad­noj Sr­bi­ji, tač­ni­je u se­lo Mi­le­ki­će. Plan je bio da se na ži­vo­pi­snom Za­o­vin­skom je­ze­ru, ko­je se na­la­zi na nad­mor­skoj vi­si­ni od pre­ko 800 me­ta­ra, i ko­je Ivan sa­vr­še­no po­zna­je, prem­da sam i ja če­sto pe­cao na nje­mu, oku­ša­mo u lo­vu so­ma na tro­ling u pr­vim da­ni­ma po za­vr­šet­ku lo­vo­sta­ja, a i da va­ra­li­ča­ri­mo kle­na, ko­ji po­sle mre­sta uvek od­lič­no ra­di.

Is­ku­stvo iz pret­hod­nih go­di­na nam je go­vo­ri­lo da su šan­se za ulov so­ma po­čet­kom le­ta na Za­o­vi­na­ma sla­be, ali smo ipak »is­po­što­va­li« po­če­tak se­zo­ne i ma­lo vu­kli vo­ble­re po je­ze­ru iz čam­ca sa mo­to­rom ko­ji je ra­dio na naj­ma­njom ga­su, tek da nas mi­ne že­lja, a on­da smo se da­li u po­tra­gu za kle­nom, od ko­je smo mno­go vi­še oče­ki­va­li.

OVE GO­DI­NE VO­DO­STAJ JE­ZE­RA je ve­o­ma ni­zak, a osci­la­ci­je su do sa­da bi­le vr­lo ma­le, što je po­go­do­va­lo mre­stu svih ri­ba, a pre sve­ga »ze­ke« (dvo­pru­ga­ste ukli­je), kle­na i so­ma. U ovoj sta­ja­ći­ci, osim po­me­nu­tih vr­sta, ima i plo­ti­ce, sko­ba­lja, ban­da­ra, te krup­nih (do­du­še ve­o­ma ret­kih) štu­ka i autoh­to­nih pa­strm­ki, a iz ne­ko­li­ko ka­ve­znih rib­nja­ka na je­ze­ru če­sto po­beg­nu ka­li­for­nij­ske pa­strm­ke, ko­je se do­bro lo­ve u zim­skom pe­ri­o­du.

KRAJ PRO­LE­ĆA I PO­ČE­TAK LE­TA je do­ba ka­da se ov­de mo­gu ulo­vi­ti i baš ve­li­ki kle­no­vi, pa čak i ka­pi­tal­ci te­ški pre­ko če­ti­ri ki­lo­gra­ma! Me­đu­tim, ve­ći deo je­ze­ra je ve­o­ma ne­pri­stu­pa­čan, na­ro­či­to pri ni­skom vo­do­sta­ju, pa je ri­bo­lov bez čam­ca na ve­ći­ni iz­gled­nih me­sta go­to­vo ne­mo­guć ili iz­u­zet­no te­žak.

Ja sam za­to i ovog pu­ta, kao i uvek ka­da do­la­zim na ovu ve­štač­ku aku­mu­la­ci­ju, po­neo svoj gu­me­ni ča­mac, ko­ji sam uz Iva­no­vu po­moć spu­stio u vo­du na po­god­nom me­stu, sa kog smo kre­nu­li u pre­tra­ži­va­nje pri­o­ba­lja, na­da­ju­ći se ja­vlja­nju bar ne­kog ve­li­kog »gla­vo­nje«.

VRE­ME NAM JE IŠLO NA RU­KU jer je du­vao ve­trić ko­ji je la­ga­no no­sio ča­mac po Za­o­vi­na­ma, a na­še je bi­lo sa­mo da po­mo­ću ve­sa­la odr­ža­va­mo že­lje­ni raz­mak od oba­le. Klen je i ov­de ve­o­ma pla­šljiv i opre­zan, kao i svu­da dru­gde, pa je gu­me­ni ča­mac mno­go bo­lji od sva­kog me­tal­nog ili pla­stič­nog jer ri­bo­lov­ci ko­ji pe­ca­ju iz gu­me­nja­ka pra­ve mno­go ma­nju bu­ku... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 562-)

 

 

fShare