Boj­li­ji se kao ma­mac i pri­hra­na za ša­ra­na mno­go vi­še ko­ri­ste na ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma ne­go na tzv. otvo­re­nim vo­da­ma (re­ka­ma, ka­na­li­ma i ve­ćim je­ze­ri­ma). Glav­ni raz­log za to le­ži u još uvek pri­lič­no ra­ši­re­nom uve­re­nju da se na boj­li­je mo­že pe­ca­ti sa­mo ta­mo gde se ša­ran nji­ma in­ten­ziv­no hra­ni u du­žem pe­ri­o­du i da ga je ne­mo­gu­će krat­kom kam­pa­njom na­vi­ći na taj ma­mac. Pro­či­taj­te tekst ko­ji sle­di i sa­mi pro­ce­ni­te ko­li­ko je to tač­no

Ša­ra­na go­di­na­ma pe­cam na Du­na­vu kod Groc­ke. Taj te­ren je iz­lo­žen ve­li­kom ri­bo­lo­vač­kom pri­ti­sku, de­lom zbog to­ga što je de­ce­ni­ja­ma da­vao bo­ga­te ulo­ve ra­znih vr­sta, a još vi­še zbog bli­zi­ne Be­o­gra­da. A ka­ko po­sled­njih go­di­na ri­be i ov­de ima sve ma­nje, na sva­kom me­stu za ko­je se ču­je da je hra­nje­no i da da­je re­zul­ta­te za­čas se sja­ti bar po ne­ko­li­ko pe­ca­ro­ša u na­di da će i oni pro­fi­ti­ra­ti od tu­đeg tru­da i zna­nja. Bez pre­te­ri­va­nja mo­gu da ka­žem da ima i lju­di ko­ji bu­kval­no pra­te uspe­šne ko­le­ge, pa i me­ne. Gle­da­ju gde sta­je­mo, i kad god re­gi­stru­ju da smo ne­što vred­ni­je upe­ca­li – već na­red­nog da­na do­la­ze na istu po­zi­ci­ju. A po­što na tim ša­ran­skim me­sti­ma, kao i sko­ro svu­da dru­gde na re­ci, ima po­to­plje­nih pa­nje­va i gra­nja, za ko­je se ka­či i dru­gi krš, oni ko­ji ne zna­ju šta je is­pred njih naj­če­šće sa­mo ki­da­ju si­ste­me i ti­me do­dat­no ote­ža­va­ju pe­ca­nje; ako pak išta uhva­te, on­da ne­ma šan­se da se po­me­re. Za­to sam ovog le­ta ma­lo pro­me­nio pri­stup pe­ca­nju ša­ra­na.

NA ME­STO KO­JE HRA­NIM PO­ČEO SAM da ba­cam dru­ga­či­ju pri­ma­mu, tj. da po­ste­pe­no ku­ku­ruz za­me­nju­jem boj­li­ji­ma sa aro­mom ko­ja je me­ni jed­na od omi­lje­nih a ne ko­ri­sti se mno­go, ka­ko bih ri­bu na­vi­kao na nju i ta­ko po­ve­ćao šan­se da se ja­vi me­ni, a ne ne­kom »ulje­zu« ko­ji do­đe »na go­to­vo« da stan­dard­nom pri­ma­mom pri­vu­če­nu ri­bu hva­ta na ku­ku­ruz iz te­gli­ce sa aro­mom me­da ili školj­ke.

Ja boj­li­je pra­vim vi­še od 15 go­di­na i po­pri­lič­no sam se u to­me usa­vr­šio. Na­rav­no, mno­go vi­še sam ih ko­ri­stio na ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma, ali sam do­volj­no eks­pe­ri­men­ti­sao s nji­ma na Du­na­vu da znam ka­ko ih tre­ba na­pra­vi­ti i ka­ko nji­ma hra­ni­ti da bi se mo­gli oče­ki­va­ti re­zul­ta­ti.

PRI­LI­KOM PR­VOG PRI­HRA­NJI­VA­NJA BA­CAM 3 kg ku­ku­ru­za i jed­nu ša­ku boj­li­ja, pri­li­kom dru­gog 1,5 kg ku­ku­ru­za i dve ša­ke boj­li­ja, tre­ćeg da­na je od­nos po­la-po­la, če­tvr­tog ba­cam vr­lo ma­lo ku­ku­ru­za i 1 kg boj­li­ja, a od pe­tog na­da­lje (tj. još 10-15 da­na) hra­nim sa­mo boj­li­ji­ma. Na­rav­no, go­re na­ve­de­ni sa­stoj­ci su glav­ni deo pri­ma­me, tj. ku­gli za či­je pra­vlje­nje ko­ri­stim ku­va­nu pre­kru­pu i ze­mlju i ko­je po­tom ba­cam na že­lje­no me­sto. Ceo ovaj po­stu­pak na­vi­ka­va­nja u prin­ci­pu tre­ba da tra­je oko 15-20 da­na da bi po­sto­ja­le re­al­ne šan­se da bu­de us­pe­šan.

U PR­VIH NE­KO­LI­KO IZ­LA­SKA TO­KOM kam­pa­nje hra­nje­nja ri­ba mi se i da­lje naj­če­šće ja­vlja­la na aro­ma­ti­zo­va­ni ku­pov­ni ku­ku­ruz iz te­gli­ce (na ko­ji sam le­po lo­vio pret­hod­nih go­di­na), dok je štap na kom je bi­la udi­ca sa dla­kom i mo­jim boj­li­jem uglav­nom mi­ro­vao, ali ni­sam od­u­sta­jao od nje­ga i do­bio sam tri ma­nja ša­ra­na (do 2,5 kg), od ko­jih je je­dan bio go­lać. I po za­vr­šet­ku pe­ca­nja na kom sam imao tri ri­be na ku­ku­ruz... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 564-)

 

 

fShare