Staro pravilo da tamo gde ima mnogo ribolovaca ne može dugo biti i mnogo ribe važi širom sveta za sve vrste, pa i kod nas za štuku. Zato oni posvećenici koji žele da je uspešno love na našim otvorenim vodama nastoje da idu na terene na kojima malo ko peca. Neki ih traže daleko od kuće, a drugi daleko od civilizacije

Mno­gi lov­ci na gra­blji­vi­ce, pa čak i ne­ki spe­ci­ja­li­zo­va­ni za štu­ku, gu­be iz vi­da da se ovaj slat­ko­vod­ni pre­da­tor u mno­gim vo­da­ma sa­da hra­ni in­ten­ziv­ni­je ili bar jed­na­ko in­ten­ziv­no kao po­sle pr­vih je­se­njih mra­ze­va i po­vla­če­nja vo­de­ne ve­ge­ta­ci­je, pa i ne po­mi­šlja­ju da kre­nu u obi­la­zak omi­lje­nih te­re­na. Va­ra­li­ča­re­nje na ma­lim, plit­kim i po pra­vi­lu ve­o­ma za­tra­vlje­nim sta­ja­ći­ca­ma pot­kraj ka­len­dar­skog le­ta sva­ka­ko ni­je ni la­ko ni jed­no­stav­no, ali mo­že da bu­de i te ka­ko za­bav­no i pro­duk­tiv­no, tim pre što je vo­de­na ve­ge­ta­ci­ja na mno­gim ba­ra­ma, mr­tva­ja­ma, sta­rim reč­nim ko­ri­ti­ma i slič­nim te­re­ni­ma ko­nač­no po­če­la da se po­vla­či. Ne­ko­li­ko sa­ve­ta ko­ji sle­de na­me­nje­ni su svim onim ko­le­ga­ma ko­je vo­le lov štu­ke, a ret­ko je pe­ca­ju u ovom pe­ri­o­du, na­ro­či­to na ma­lim vo­da­ma.

1. PRI­PRE­MI­TE SE ZA TE­ŽAK RI­BO­LOV. Upr­kos vi­še­me­seč­noj su­ši, oba­le ma­lih sta­ja­ći­ca gu­sto su ob­ra­sle ve­ge­ta­ci­jom, pa je kre­ta­nje te­ško pro­hod­nim sta­za­ma fi­zič­ki zah­tev­no, ali i po­ten­ci­jal­no opa­sno po pri­bor, bu­du­ći da je ve­o­ma la­ko slo­mi­ti vrh šta­pa ako o opre­mi sve vre­me ne vo­di­mo ra­ču­na. Za­to je štap naj­pa­met­ni­je ra­sta­vi­ti dok se kre­će­mo od me­sta do me­sta, a na iz­ra­zi­to te­škim te­re­ni­ma ni­je zgo­reg sklo­pi­ti i ru­či­cu ma­ši­ni­ce da ne bi za­pi­nja­la za gra­ne. Kre­ta­nje ne ote­ža­va sa­mo ni­sko dr­ve­će već i ra­zno ši­blje, ba­gre­mac, di­vlja lo­za, sta­bla obo­re­na u let­njim olu­ja­ma i još mno­go to­ga, pa se tre­ba na­o­ru­ža­ti str­plje­njem i ne žu­ri­ti.

S dru­ge stra­ne, što vi­še tru­da, vre­me­na i zno­ja ulo­ži­mo u pro­bi­ja­nje do lo­ka­ci­ja do ko­jih ve­ći­nu ri­bo­lo­va­ca mr­zi da do­la­ze ili na ko­ji­ma čak ni­ko ne pe­ca, to su nam ve­će šan­se da se iz ri­bo­lo­va vra­ti­mo za­do­volj­ni. 

Gra­ne ko­je nas sa svih stra­na vre­ba­ju mo­gu bi­ti ve­o­ma opa­sne po oči, pa pri­li­kom kre­ta­nja po te­škom te­re­nu, bez ob­zi­ra na to ka­kvo je sve­tlo, ni­je zgo­reg no­si­ti po­la­ri­za­ci­o­ne na­o­ča­re (ko­je šti­te oči ne sa­mo od sun­ca već i od ra­znih po­ten­ci­jal­nih po­vre­da, uklju­ču­ju­ći i one do ko­jih mo­že do­ći ka­da va­ra­li­ca na ma­lom ra­sto­ja­nju iz­le­ti iz štu­ki­nih usta ili se ot­ka­či od pre­pre­ke i »za­zvi­ždi« pre­ma na­šoj gla­vi).

2. PO­VR­ŠIN­CI. Va­ra­li­ce ko­je se vo­de po sa­moj po­vr­ši­ni ko­ri­ste se vi­še ne­go pre 10 ili 20 go­di­na, ali ih još uvek mno­gi štu­ka­ro­ši iz­be­ga­va­ju, iako su do­ka­za­no vr­lo efi­ka­sne, a uz to je sa­da pra­vo vre­me za njih. Po­seb­no su za štu­ku u ovom pe­ri­o­du lov­ni po­vr­šin­ci ti­pa za­ra, ko­ji se kre­ću u cik­cak i ne pra­ve ve­li­ku bu­ku, tj. ne po­me­ra­ju mno­go vo­de, a mo­gu da bu­du učin­ko­vi­ti sve do sre­di­ne je­se­ni, pa čak i ka­sni­je, pod uslo­vom da je vre­me re­la­tiv­no to­plo, tj. da se vo­da ne ohla­di to­li­ko da se ri­ba po­vu­če u naj­du­blje de­lo­ve i ta­mo bo­ra­vi, uglav­nom se dr­že­ći dna.

Uz od­go­va­ra­ju­ći štap i ne pre­vi­še de­be­lu stru­nu ove va­ra­li­ce se za­ba­cu­ju ve­o­ma da­le­ko i pre­ci­zno, a uz ma­lo ve­žbe vešt ri­bo­lo­vac mo­že nji­ma »pre­sko­či­ti« ma­nje za­tra­vlje­ne de­o­ni­ce i »pre­gle­da­ti« iz­gled­ne zo­ne iz­me­đu po­ja­se­va vi­so­ke ve­ge­ta­ci­je, što ve­štač­ke mam­ce ovog ti­pa či­ni upo­tre­blji­vim... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 567-)

 

 

fShare