U lo­vu štu­ke na ve­štač­ke mam­ce u po­sled­njoj de­ce­ni­ji pre­o­vla­da­le su pre­zen­ta­ci­je »tr­zanjem«, tj. one u ko­ji­ma se ono što gra­blji­vi­ci nu­di­mo (bi­lo da je va­ra­li­ca ili stri­mer) kre­će ma­nje ili vi­še ne­rav­no­mer­no. Taj trend to­li­ko je ra­ši­ren da smo po­če­li da za­bo­ra­vlja­mo da se štu­ka če­sto ve­o­ma ra­do (pa i naj­ra­di­je) za­le­će na po­ten­ci­jal­ni plen ko­ji se kre­će pot­pu­no ujed­na­če­nom br­zi­nom

Štu­ku sam na ve­li­ke »gu­me« po­čeo da pe­cam pre dva­de­set go­di­na. Ako iz­u­zme­mo već ta­da kod nas le­gen­dar­ni Or­ka Šed, u to vre­me ni­je bi­lo ni­ma­lo la­ko na­ba­vi­ti va­ra­li­ce tog ti­pa du­že od 10-12 cm, pa sam se do­vi­jao ta­ko što sam mo­lio rod­bi­nu i pri­ja­te­lje iz ino­stran­stva da mi ku­pe va­ra­li­ce (pro­da­ja ri­bo­lov­nog pri­bo­ra pre­ko in­ter­ne­ta u Evro­pi bi­la je u to do­ba još u po­vo­ju) za ko­je sam iz stra­nih ča­so­pi­sa sa­zna­vao da su do­bar iz­bor za mo­ju omi­lje­nu gra­blji­vi­cu.

TA­KO SAM DO­ŠAO DO PR­VIH še­do­va Re­lax, Mann’s, Storm i slič­nih, ko­je sam ču­vao, ma­zio i pa­zio, za­ba­cu­ju­ći ih sa­mo na či­stim te­re­ni­ma, na ko­ji­ma je ri­zik da ću ih za­ka­či­ti i osta­vi­ti na ne­koj pre­pre­ci ili dnu bio za­i­sta mi­ni­ma­lan, dok sam Or­ka Šed od 14 cm i nje­go­vog »ve­ćeg bra­ta« od 18 cm ko­ri­stio u do­slov­ce sva­kom iz­la­sku na štu­ku. U pr­vih 4-5 se­zo­na lo­va na ve­li­ke še­do­ve, na­o­ru­ža­ne naj­če­šće jed­nom džig udi­com ve­li­či­ne 4/0-5/0 i do­dat­nom tro­kra­kom ve­li­či­ne 6 ili 4, pe­cao sam uvek na isti na­čin – za­ba­cio bih, po po­tre­bi pu­stio va­ra­li­cu da po­to­ne u sred­nji ili prid­ne­ni sloj vo­de (za­vi­sno od te­re­na i go­di­šnjeg do­ba), a za­tim sam rav­no­mer­nom br­zi­nom okre­tao ru­či­cu ma­ši­ni­ce. Kat­kad sam uz vi­so­ko po­dig­nut vrh šta­pa še­do­ve vu­kao ta­ko da »ša­ma­ra­njem« re­pa osta­vlja­ju ja­san trag po po­vr­ši­ni, ne­ka­da bih ih spu­štao go­to­vo do dna, ali sam ih uvek pri­vla­čio re­la­tiv­no spo­ro i sa­svim jed­no­lič­no. Na­rav­no, bu­du­ći da sam na taj na­čin uspe­šno hva­tao štu­ke svih ve­li­či­na, od »glo­da­li­ca« do ko­ma­da te­ških 4-5 ki­lo­gra­ma, go­di­na­ma mi na kraj pa­me­ti ni­je pa­da­lo da me­njam pre­zen­ta­ci­ju ko­ja da­je od­lič­ne re­zul­ta­te.

NE SE­ĆAM SE VI­ŠE KA­KO SAM TAČ­NO po­čeo da se igram sa svo­jom ver­zi­jom soft-džer­kin­ga, teh­ni­ke za ko­ju ni­sam ko­ri­stio džerk va­ra­li­ce od me­ka­nih ma­te­ri­ja­la već one iste še­do­ve, ali vo­đe­ne »me­ka­nim« (tj. ne pre­te­ra­no br­zim i na­glim) tr­za­ji­ma. Na­i­me, eks­pe­ri­men­ti­šu­ći ma­lo sa ne­rav­no­mer­nim po­vla­če­njem svo­jih omi­lje­nih va­ra­li­ca, pri­me­tio sam da se po­je­di­ne ri­bi­ce od pla­sti­so­la, si­li­ko­na i slič­nih ma­te­ri­ja­la fan­ta­stič­no po­na­ša­ju i ka­da bla­go cim­ka­nje kom­bi­nu­jem sa vr­lo krat­kim pa­u­za­ma to­kom ko­jih poč­nu da po­ni­ru ka dnu, »ša­ma­ra­ju­ći« i u pro­pa­da­nju re­pom, a i ka­da im po­vre­me­no »do­dam gas«, tj. ubr­zam nji­ho­vo kre­ta­nje, po­go­to­vo ka­da pro­la­ze po­red ne­ke pre­pre­ke ili me­sta na kom bi štu­ka mo­gla bi­ti u za­se­di (gra­nja, ivi­ce gu­stog po­ja­sa vo­de­ne tra­ve, po­lja lo­kva­nja itd.).

DO­STA BR­ZO SAM SPO­ZNAO DA ni­su svi še­do­vi po­god­ni za ova­kvu pre­zen­ta­ci­ju, a po me­ni ne­pre­va­zi­đe­na »gu­ma« za go­re opi­sa­nu va­ri­jan­tu soft-džer­kin­ga je po­me­nu­ti Or­ka Šed od 14 cm, i to na­ro­či­to u YR de­ko­ru, ko­ji mi je u mi­nu­le dve de­ce­ni­je do­neo za­i­sta mno­go štu­ka svih ve­li­či­na. To mo­je vo­đe­nje ima na pr­vi po­gled ne­ke slič­no­sti sa kla­sič­nim dži­go­va­njem, teh­ni­kom ko­ja se pri­me­nju­je pre sve­ga u lo­vu smu­đa i so­ma, na ve­ćim re­ka­ma (gde mo­že na po­god­nim me­sti­ma da­va­ti i štu­ku), ali obič­no ne i na ma­nje ili vi­še za­tra­vlje­nim sta­ja­ći­ca­ma i spo­rim te­ku­ći­ca­ma. Na­i­me, ako na ta­kvim vo­da­ma, na ka­kvi­ma se štu­ka kod nas naj­če­šće ci­lja­no va­ra­li­ča­ri, pu­sti­mo ma­mac da po­to­ne do sa­mog dna, ri­zi­ku­je­mo da si­li­ko­nac ili nje­go­va udi­ca po­ku­pe tra­vu (što u oba slu­ča­ja zna­či da va­ra­li­ca vi­še ne ra­di ni­ti iz­gle­da ka­ko tre­ba) ili da za­u­vek osta­ne na ne­kom pa­nju ili gra­ni.

Za­to sam štu­ku »dži­go­vao-džer­ko­vao« ta­ko što sam ve­li­ke še­do­ve sa ote­ža­njem od 3 do 8 g spu­štao sko­ro do dna, vo­de­ći ra­ču­na da ne pad­nu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 569-)

 

 

fShare