Ka­da se ove je­se­ni sti­ca­jem okol­no­sti na­šao u se­ve­ro­za­pad­noj Fran­cu­skoj, naš stal­ni sa­rad­nik i ve­li­ki za­lju­blje­nik u pe­ca­nje na plo­vak sve slo­bod­no vre­me ko­ri­stio je za ri­bo­lov na jed­nom ka­na­lu. Me­sto je hra­nio sta­rim ku­va­nim ku­ku­ru­zom, ko­ji mu je slu­žio i kao ma­mac, te je uhva­tio ne­ko­li­ko ša­ra­na dvo­ci­fre­ne ki­la­že i do­sta tek ne­što lak­ših od 10 kg, ali i za­vi­dan broj krup­nih ba­bu­ški, od ko­jih je sa­mo 4-5 me­ri­lo ma­nje od 2 kg, a zna­tan ih je broj imao iz­me­đu 2,4 i 3 kg!

Od ka­da pe­cam imao sam že­lju da to ra­dim ne­gde gde ri­ba ima u iz­o­bi­lju i gde one slo­bod­no ra­stu i umi­ru od sta­ro­sti, da­kle ne­gde gde se ne pe­ca ili gde to ma­lo ko či­ni. I ne­dav­no sam ko­nač­no do­šao u si­tu­a­ci­ju da mi se ta že­lja ostva­ri – da se na­đem na jed­noj ta­kvoj vo­di, da­le­ko od su­mor­ne sva­ko­dne­vi­ce na­ših za­ga­đe­nih i ri­bom si­ro­ma­šnih re­ka i sta­ja­ći­ca.

JED­NA OD OMI­LJE­NIH VR­STA odav­no mi je po­sta­la ba­bu­ška, ko­ju go­di­na­ma lo­vim, jed­no­stav­no za­to što je još uvek ko­li­ko-to­li­ko ima na te­re­ni­ma ko­je če­sto po­se­ću­jem. Na ve­li­či­nu ko­ju u na­šim vo­da­ma do­sti­že ta u Evro­pu iz Azi­je une­ta ri­ba uti­če mno­go fak­to­ra, ali je či­nje­ni­ca da je do­mi­nant­na i da na­ra­ste vi­še od sko­ro svih autoh­to­nih vr­sta »mir­nih« ri­ba ko­je s njom de­le ži­vot­ni pro­stor i iz­vo­re hra­ne (sem na­rav­no od ša­ra­na). A kod nas se uglav­nom lo­ve pri­mer­ci te­ški do 500-600 g, ko­je mno­gi en­tu­zi­ja­sti obič­no zo­vu ki­la­ši­ca­ma. Na­rav­no, i pra­vih ki­la­ši­ca ima, ali se ne lo­ve ni iz­bli­za to­li­ko če­sto kao ma­nje ba­bu­ške, na­pro­sto za­to što usled ma­sov­nog iz­lo­vlja­va­nja je­din­ke ove vr­ste ne sti­žu da po­ra­stu vi­še. Na­lo­vio sam ih se u pro­te­klim de­ce­ni­ja­ma u Sr­bi­ji za­i­sta mno­go, a naj­krup­ni­ja je bi­la te­ška 1,35 kg i do­bio sam je u pro­le­će 1999. go­di­ne, na ba­ri Tvr­de­nja­va kod Sur­či­na, za vre­me NA­TO bom­bar­do­va­nja. Bi­lo je u na­red­nim go­di­na­ma još ne­ko­li­ko je­din­ki pre­ko ki­lo­gra­ma, ali ukup­no sam ih uz sve zna­nje, is­ku­stvo i trud (ko­ji ne­ret­ko uklju­ču­je i ne­de­lje sva­ko­dnev­nog hra­nje­nja ne­kog me­sta pre pr­vog pe­ca­nja na nje­mu) uhva­tio tek to­li­ko da sve mo­gu da ih na­bro­jim na pr­ste jed­ne ša­ke (da ne bu­de ne­spo­ra­zu­ma, ulo­vlje­ne ri­be svih vr­sta vra­ćam u vo­du).

BO­RA­VE­ĆI OVE JE­SE­NI U se­ve­ro­za­pad­noj Fran­cu­skoj imao sam mo­guć­nost i sre­ću da pe­cam na ta­kvim me­sti­ma gde ri­be u di­vlji­ni do­sti­žu za­i­sta im­pre­siv­ne ve­li­či­ne. Lo­vio sam  ša­ra­ne dvo­ci­fre­ne ki­la­že i one sko­ro 10 kg te­ške, hva­tao krup­ne de­ve­ri­ke i do­bio ne­ko­li­ko li­nja­ka, ali na­ro­či­to sam bio odu­še­vljen baš ba­bu­ška­ma, od ko­jih je sa­mo 4-5 ima­lo ma­nje od 2 kg (!?), dok su sve osta­le bi­le te­že od te ma­gič­ne ci­fre za na­še vo­de i ne­ret­ko se pri­bli­ža­va­le te­ži­ni od 3 kg... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 571-)

 

 

fShare