Ret­ko gde će nam na na­šim vo­da­ma u mo­der­nom ri­bo­lo­vu sa hra­ni­li­com bi­ti po­treb­ni eks­trem­no da­le­ki za­ba­ča­ji (od pre­ko 60 me­ta­ra), ali to ne tre­ba da bu­de raz­log da ne sa­vla­da­mo osno­ve pla­si­ra­nja si­ste­ma na ve­li­ke da­lji­ne, jer ne sa­mo da ne zna­mo ka­da nam to mo­že za­tre­ba­ti već je sa­svim si­gur­no i da će nam to ume­će olak­ša­ti ri­bo­lov u svim si­tu­a­ci­ja­ma i uči­ni­ti ve­ćim na­še za­do­volj­stvo a ne­ret­ko i efi­ka­snost.

Dru­že­ći se sa fi­de­ra­ši­ma već sko­ro de­ce­ni­ju i po, če­sto sam se su­sre­tao sa opreč­nim sta­vo­vi­ma svo­jih ko­le­ga po pi­ta­nju mo­guć­no­sti pe­ca­nja ovom teh­ni­kom za­ba­ci­va­njem na ve­li­ke da­lji­ne. Dok jed­ni (bi­lo da ima­ju do­volj­no fi­zič­ke sna­ge i do­bru teh­ni­ku iz­ba­ča­ja ili ne) uop­šte ne vi­de po­tre­bu da se u mo­der­nom ri­bo­lo­vu sa hra­ni­li­com to­me pri­da­je ika­kva va­žnost, dru­gi vo­le da u sva­koj pri­li­ci is­tak­nu svo­ju spo­sob­nost da »da­le­ko do­ba­ce« i sa pot­ce­nji­va­njem gle­da­ju na one ko­ji to ne mo­gu. 

Na pi­sa­nje tek­sta o toj te­mi, ko­ji će (na­dam se) bi­ti ma­kar od ma­le po­mo­ći ko­le­ga­ma po­čet­ni­ci­ma u fi­de­ru, in­spi­ri­sa­la me je jed­na sko­ra­šnja ob­ja­va, tj. pi­ta­nje o to­me po­sta­vlje­no u jed­noj od ri­bo­lo­vač­kih gru­pa na dru­štve­nim mre­ža­ma, ko­ja je iza­zva­la vi­še sto­ti­na naj­ra­zli­či­ti­jih ko­men­ta­ra. Bio mi je to znak da je te­ma in­te­re­sant­na, pa sam se njo­me po­za­ba­vio, pri če­mu mo­ram da na­gla­sim da ono što sle­di ne tre­ba da do­ži­vi­te kao ap­so­lut­ne isti­ne, već kao tek jed­no mo­gu­će lič­no vi­đe­nje.

MOJ STAV U VE­ZI SA PO­TRE­BOM da se da­le­ko za­ba­cu­je ni­je isti ka­da je reč o tak­mi­čar­skom i re­kre­a­tiv­nom fi­de­ri­sa­nju. Za iole ozbilj­ni­je tak­mi­ča­re, po mom mi­šlje­nju, ume­će mak­si­mal­no da­le­kog za­ba­ci­va­nja u gra­ni­ca­ma onog što nji­hov pri­bor mo­že da pod­ne­se ap­so­lut­no je neo­p­hod­no, jer po­sto­je tak­mi­čar­ske sta­ze (isti­na pre sve­ga van na­še ze­mlje) ra­znih ti­po­va ko­je zah­te­va­ju da­le­ke za­ba­ča­je (na­rav­no pri­tom i pre­ci­zne) da bi se ostva­rio naj­bo­lji mo­gu­ći re­zul­tat, pa oni ko­ji to ni­su u sta­nju da »is­pra­te« ne mo­gu na ta­kvim sta­za­ma i u tak­mi­čar­skoj ka­ri­je­ri uop­šte da oče­ku­ju zna­čaj­ni­je uspe­he.

Re­kre­a­tiv­ni fi­der ri­bo­lov, ba­rem u Sr­bi­ji, ne­što je sa­svim dru­go, jer ve­ći­na atrak­tiv­nih vo­da u na­šoj ze­mlji ne tra­ži od ri­bo­lov­ca da bu­de spo­so­ban za na­ro­či­to da­le­ke iz­ba­ča­je. Iako če­sto me­njam te­re­ne, za po­sled­njih pet­na­e­stak go­di­na u sve­ga ne­ko­li­ko na­vra­ta na­šao sam se u si­tu­a­ci­ji da bi­tan fak­tor uspe­šnog ri­bo­lo­va bu­de za­ba­ci­va­nje na da­lji­nu ve­ću od še­zde­se­tak me­ta­ra. To se pre sve­ga mo­že de­si­ti na ne­kim je­ze­ri­ma – npr. na je­ze­ru Pa­vlov­ci ili (ret­ko) na Sav­skom je­ze­ru (Adi Ci­gan­li­ji) u Be­o­gra­du.

S dru­ge stra­ne, i da­lji­na od ne­kih 50-60 m zna da bu­de ve­li­ka, tj. za­ba­ci­va­nje na nju zah­tev­no i na­por­no, ako mo­ra­mo da ko­ri­sti­mo hra­ni­li­ce sa ote­ža­njem od 120 ili 150 g (što kad je o na­šim re­ka­ma reč mo­že bi­ti po­treb­no pre sve­ga na Du­na­vu). Na­rav­no, tre­ba ujed­no ima­ti u vi­du to da za raz­li­ku od kla­sič­nog du­bin­skog ri­bo­lo­va, u kom pre­ci­znost još i mo­že bi­ti va­žna, ali uče­sta­lost za­ba­ci­va­nja naj­če­šće ni­je bit­na, fi­der pe­ca­nje iz­i­sku­je ne sa­mo pot­pu­no pre­ci­zno za­ba­ci­va­nje već i vr­lo uče­sta­lo (ne­kad i bu­kval­no na sva­kih mi­nut-dva), što da­le­ke za­ba­ča­je či­ni još kom­pli­ko­va­ni­jim i pe­ca­nje zah­tev­ni­jim. U sva­kom slu­ča­ju, kao i svi dru­gi re­kre­a­tiv­ci, i ja mo­gu da bi­ram te­ren i pre­ma to­me ka­kvo pe­ca­nje na nje­mu da­je naj­bo­lje re­zul­ta­te i pre­ma to­me ko­li­ko u da­toj pri­li­ci že­lim da se tru­dim (od­no­sno op­te­re­tim), jer ne idem ni­ka­da za svoj groš ne­gde za­to što mo­ram, već iz­la­zim na vo­du i me­sto ko­je sam oda­be­rem, za­vi­sno od tre­nut­nih afi­ni­te­ta i iz­gle­da za ulov, pri če­mu su to ne­ka­da te­re­ni na ko­ji­ma je po­treb­no ulo­ži­ti do­sta tru­da i fi­zič­ke sna­ge, a ne­ka­da ne. 

PRE SVE­GA, DA­KLE, MO­RAM zbog ma­nje is­ku­snih ko­le­ga ko­je či­ta­ju ovaj tekst da na­gla­sim da sma­tram da na ve­ći­ni na­ših vo­da ni fi­de­ra­ši pro­seč­nih fi­zič­kih pre­di­spo­zi­ci­ja i  kon­di­ci­je ne bi tre­ba­lo da ima­ju pro­blem sa za­ba­ci­va­njem na da­lji­nu na ko­joj je naj­bo­lje pe­ca­ti (tj. do pe­de­se­tak me­ta­ra), na­rav­no uko­li­ko do­bro vla­da­ju teh­ni­kom za­ba­ci­va­nja i ima­ju ade­kva­tan pri­bor. In­te­re­sant­no je, me­đu­tim, da se pro­mo­vi­sa­nje fi­der pe­ca­nja kod nas uglav­nom svo­di na hva­lje­nje hra­na i pri­bo­ra, pa ta­ko i istin­ski fi­der maj­sto­ri, ko­jih sva­ka­ko ima, ret­ko na­sto­je da po­čet­ni­ci­ma uka­žu na raz­li­či­te aspek­te teh­ni­ke mo­der­nog ri­bo­lo­va sa hra­ni­li­com (što uklju­ču­je i na­či­ne pra­vil­nog, da­le­kog i pre­ci­znog za­ba­ci­va­nja).

JA SAM O TO­ME DO­STA SA­ZNAO iz jed­nog vi­deo-kli­pa le­gen­dar­nog To­mi­ja Pi­ke­rin­ga (tre­ne­ra fi­der re­pre­zen­ta­ci­je En­gle­ske), ko­ji sam na in­ter­ne­tu po­de­lio na­kon što sam slu­čaj­no na­le­teo na nje­ga. I bio sam pri­lič­no iz­ne­na­đen ma­lim bro­jem pre­gle­da tog in­te­re­sant­nog vi­dea i ko­men­ta­ra na nje­ga, zbog če­ga sam se i za­pi­tao da li je mo­gu­će da ve­ći­na ko­le­ga sve to odav­no zna, jer sam se na na­šim vo­da­ma na­gle­dao za­i­sta sve­ga i sva­če­ga. Uz­gred, zbog ri­bo­lo­va­ca želj­nih zna­nja na­po­mi­njem da se na in­ter­ne­tu mo­že na­ći još ta­kvih sa­dr­ža­ja, či­je gle­da­nje za­i­sta to­plo pre­po­ru­ču­jem, jer sa­mo opi­si­va­nje re­či­ma, ko­li­ko god pre­ci­zno bi­lo, ne mo­že bi­ti jed­na­ko in­for­ma­tiv­no kao ka­da je pra­će­no i sli­kom. Na­rav­no, još je bo­lje da se onaj ko že­li da usa­vr­ša­va svo­ju ri­bo­lo­vač­ku ve­šti­nu učla­ni, ako to mo­že, u ne­ki od fi­der klu­bo­va u svo­joj oko­li­ni u kom po­sto­je tre­ne­ri ili is­ku­sne ko­le­ge volj­ne da na no­vaj­li­je to­kom so­lo­bod­nih pe­ca­nja i tre­nin­ga pre­ne­su zna­nja ko­ji­ma ras­po­la­žu. Ja sam, na pri­mer, imao sre­ću što mi se kao čla­nu Ener­go ti­ma pru­ži­la pri­li­ka da go­di­na­ma pe­cam sa do­a­je­nom fi­der ri­bo­lo­va u Sr­bi­ji (vi­še­stru­kim re­pre­zen­ta­tiv­cem Sr­bi­je i tre­ne­rom re­pre­zen­ta­ci­je ko­ja je do­ne­la na­šu pr­vu me­da­lju sa svet­skog pr­ven­stva u ovoj di­sci­pli­ni), što mi je mno­go po­mo­glo da una­pre­dim svo­je ume­će.

OD PI­TA­NJA ZA ČI­JE RAZ­JA­ŠNJA­VA­NJE NI­JE po­tre­ban tre­ner, a za ko­ja ne­spor­no znam da mu­če mno­ge po­čet­ni­ke, na jed­no mo­gu da od­go­vo­rim ne­dvo­smi­sle­no i kraj­nje jed­no­stav­no – bez ob­zi­ra na fi­zič­ku sna­gu ri­bo­lov­ca, pri­li­kom za­ba­ci­va­nja na ma ko­ju da­lji­nu u fi­de­ru se ko­ri­ste obe ru­ke. Pri­tom je za sna­gu iz­ba­ča­ja bit­na ona ru­ka ko­jom dr­ži­mo štap za kraj ru­ko­hva­ta... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 578-)

 

 

 

 

fShare