Sa ra­stom po­pu­lar­no­sti ul­tra­lajt ri­bo­lo­va ve­štač­kim mam­ci­ma či­ni se da se u gla­va­ma ve­ći­ne ri­bo­lo­va­ca sma­nju­je pri­hva­tlji­va gor­nja te­ži­na ba­ca­nja šta­po­va za tu teh­ni­ku kao i nji­ho­va du­ži­na. Ima, ta­ko, mno­go onih ko­ji mi­sle da va­ra­li­ča­rac za ul­tra­la­ko blin­ke­ri­sa­nje ne sme bi­ti du­ži od 2 m ni­ti ve­će t.b. od 7,5 ili čak sa­mo 5 gra­ma. Ali neki lju­bi­te­lji ovog vi­da lo­va ve­štač­kim mam­ci­ma ima­ju vr­lo ube­dlji­ve ar­gu­men­te za ko­ri­šće­nje ja­čih šta­po­va, a nji­ho­vi re­zul­ta­ti ne­ret­ko im da­ju za pra­vo

Ul­tra­la­ko va­ra­li­ča­re­nje, kao po mno­go če­mu po­seb­na teh­ni­ka lo­va ri­be ve­štač­kim mam­ci­ma, u Evro­pu je sti­glo iz Ame­ri­ke, gde su po­sta­vlje­ni i pr­vi »stan­dar­di«, pa i od­re­đe­ne gor­nje gra­ni­ce sna­ge pri­bo­ra. Po naj­sta­ri­jim pri­hva­će­nim okvi­ri­ma, šta­po­vi­ma za ul­tra­la­ki ri­bo­lov sma­tra­ni su oni du­gi do 228 cm (7 sto­pa i 6 in­ča) i te­ži­ne ba­ca­nja do 10,5 gra­ma (3/8 oz). Na­rav­no, kao što u sve­mu bi­va, to­kom vre­me­na su se tren­do­vi me­nja­li i po­ja­vlji­va­la su se i dru­ga­či­ja shva­ta­nja, po­go­to­vo ot­ka­ko po­sto­ji in­ter­net i dru­štve­ne mre­že, pa da­nas vi­še ne­ma je­din­stve­nog sta­va o to­me ko­li­ko mak­si­mal­no sme da bu­de dug štap i ko­li­ka je »do­zvo­lje­na« de­kla­ri­sa­na te­ži­na ba­ca­nja da bi bio sma­tran UL va­ra­li­čar­cem. Iz­ve­sno je sa­mo to da ima i onih ko­ji sma­tra­ju da se pe­ca­nje va­ra­li­čar­ci­ma ve­će te­ži­ne ba­ca­nja od 10 g ili čak sa­mo du­žim od 2,1 m ne mo­že sma­tra­ti ul­tra­lajt ri­bo­lo­vom!?

Ja se tim od­red­ni­ca­ma ne op­te­re­ću­jem pre­vi­še, ali u ri­bo­lo­vu la­kim pri­bo­rom uži­vam i če­sto ga upra­žnja­vam, pri če­mu, me­đu­tim, ne pre­te­ru­jem kad je reč o fi­no­ći pri­bo­ra, pre sve­ga za­to što če­sto na ve­ćim i du­bljim ka­na­li­ma (po­put DTD-a) i je­ze­ri­ma ju­rim krup­ni­je gr­ge­če, ko­ji­ma uglav­nom ba­cam za tu vr­stu ma­lo krup­ni­je si­li­kon­ce, na ko­je se ra­do za­le­ću i ve­ći pre­da­to­ri (pre sve­ga smuđ i štu­ka). Da bu­de sa­svim ja­sno, ni­je mi ni­ma­lo žao ako ne iz­va­dim je­din­ku ko­ja mi uda­ri, de­si­lo mi se to ko zna ko­li­ko pu­ta, ali ko­li­ko god mo­gu iz­be­ga­vam si­tu­a­ci­ju da mi ri­ba po­ki­da stru­nu i ode sa va­ra­li­com u usti­ma.

Za­to ban­da­ra (a ne­ka­da i smu­đa) na ve­ćim vo­da­ma uglav­nom pe­cam pri­bo­rom ko­ji je po ka­rak­te­ri­sti­ka­ma na gor­njoj gra­ni­ci »iz­vor­nog stan­dar­da«... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 578-)

 

 

fShare