Sve vi­še ri­bo­lo­va­ca ko­ji pe­ca­ju fi­der teh­ni­kom ili kla­sič­nom du­bin­kom ko­ri­sti ku­gli­ce sti­ro­po­ra, eks­pan­di­ra­ni pi­ri­nač i raz­ne dru­ge vr­ste po­di­za­ča (ve­štač­kih ali i pri­rod­nih) ka­ko bi po­nu­di­la ri­bi in­te­re­san­tan ma­mac ili ga pre­zen­to­va­la ma­lo iz­nad dna

Ka­da mi je ne­dav­no moj pri­ja­telj Bo­jan (vla­snik no­vo­be­o­grad­ske pro­dav­ni­ce Fish Hun­ters) ja­vio da je na­ba­vio pin­ki cr­vi­će i da se već mo­gu ku­pi­ti, od­mah sam oti­šao da se snab­dem ma­kar ma­njom ko­li­či­nom, za »ne daj bo­že«. Na­i­me, vo­do­sta­ji re­ka oko Be­o­gra­da bi­li su tih da­na kraj­nje ne­po­volj­ni za pe­ca­nje, ali gde god da kre­nem vo­lim da imam pin­ki­će kod se­be, jer su če­sto za­i­sta ne­za­men­lji­vi.

Ali dok sam po obi­ča­ju za­gle­dao ima li još če­ga no­vog od mog po­sled­njeg do­la­ska i po­ku­ša­vao da se se­tim šta bi mi još mo­glo za­tre­ba­ti, spa­zio sam ke­si­ce Gi­ca Mix eks­pan­di­ra­nog pi­rin­ča, mam­ca ko­ji odav­no ni­sam vi­deo u pro­dav­ni­ca­ma pri­bo­ra ko­je po­se­ću­jem, ru­ku na sr­ce mo­žda i za­to što ga odav­no ni­sam ko­ri­stio, pa je mo­gu­će i da jed­no­stav­no na nje­ga ni­sam obra­ćao pa­žnju. Da ne bu­de pri­tom ne­spo­ra­zu­ma, znam da je taj na­du­va­ni pli­va­ju­ći pi­ri­nač ve­o­ma efi­ka­san, u šta sam se de­fi­ni­tiv­no uve­rio jed­nog le­ta, pe­ca­ju­ći na je­ze­ru Će­li­je sa pri­ja­te­ljem Mi­la­nom Ili­ćem (jed­nim od do­a­je­na fi­der ri­bo­lo­va u Kru­šev­cu).

Sa­da sam pri­me­tio i da su Gi­ca Mix ke­si­ce sa eks­pan­di­ra­nim pi­rin­čem di­zaj­nom go­to­vo iden­tič­ne oni­ma u ko­ji­ma se pro­da­ju ku­gli­ce sti­ro­po­ra iste rob­ne mar­ke, što ta­ko­đe mo­že bi­ti raz­log da ri­bo­lov­ci ne za­pa­ze šta je za­pra­vo unu­tra. A da za­me­ša­telj­stvo bu­de još ve­će, na pa­ko­va­nji­ma ku­gli­ca sti­ro­po­ra pi­še Puf­fi, što je na­ziv jed­nog od de­ce­ni­ja­ma u na­šoj ze­mlji po­pu­lar­nih ma­đar­skih ma­ma­ca – »ko­ki­ce«, u ri­bo­lo­vač­kom žar­go­nu – pro­iz­vo­da od eks­pan­di­ra­nih ži­ta­ri­ca, ko­ji je pli­va­ju­ći i po­la­ko se ras­tva­ra u vo­di, ma­me­ći ri­bu mi­ri­som i če­sti­ca­ma ko­je ot­pu­šta, a na­ro­či­to je efi­ka­san u lo­vu ba­bu­ške. Po­što mi je, na­kon što sam mu sve ovo re­kao, i Bo­jan po­tvr­dio da su mno­ge nje­go­ve mu­šte­ri­je zbog sve­ga to­ga zbu­nje­ne, slo­ži­li smo se da bi bi­lo le­po ne­što na­pi­sa­ti o raz­li­či­tim vr­sta­ma po­di­za­ča i ta­ko pri­bli­ži­ti ovu te­mu oni­ma ko­je za­ni­ma a ni­su u nju do­volj­no upu­će­ni. Na sve to na­do­ve­za­la su se in­te­re­sant­na pe­ca­nja u po­sled­nje vre­me na Sa­vi kod Be­o­gra­da, na ko­ji­ma sam uspe­šno ko­ri­stio po­di­za­če (kao i ko­le­ga Ne­boj­ša Đu­ka­no­vić, ko­ji je o to­me pi­sao u Ri­bo­lo­vu br. 579), što je sve za­jed­no bi­lo sa­svim do­volj­no da na­sta­ne pri­log ko­ji upra­vo či­ta­te.

KO­LE­GE KO­JE RE­DOV­NO PRA­TE mo­je tek­sto­ve i in­ter­net ob­ja­ve sa pe­ca­nja mo­žda se i se­ća­ju da sam o uspe­šnoj upo­tre­bi ku­gli­ca od sti­ro­po­ra vi­še pu­ta pi­sao u svo­jim iz­ve­šta­ji­ma sa vo­da (o »žu­tim ku­gli­ca­ma« ko­ri­šće­nim na Sa­vi kod Mar­ti­na­ca, o be­lom sti­ro­po­ru ko­ji je bio zna­ča­jan fak­tor do­brog ulo­va na Du­na­vu kod Ka­ra­vu­ko­va itd.), a ta­kvih i slič­nih slu­ča­je­va bi­lo je još do­sta, ali ću ovog pu­ta pro­ba­ti da ne­što ma­lo de­talj­ni­je na­pi­šem o na­či­nu na ko­ji ja ko­ri­stim ovaj ve­štač­ki ma­mac za lov mir­nih ri­ba. 

Na sa­mom po­čet­ku na­gla­ša­vam ne­što što oni ko­ji se tak­mi­če u fi­de­ru već zna­ju, ali sam si­gu­ran da ni­je po­zna­to ve­ći­ni re­kre­a­ti­va­ca ko­ji raz­mi­šlja­ju o to­me da se oku­ša­ju na nad­me­ta­nji­ma – upo­tre­ba svih po­di­za­ča od ve­štač­kih ma­te­ri­ja­la (te otud i sti­ro­po­ra) na zva­nič­nim tak­mi­če­nji­ma je za­bra­nje­na. Na pri­ja­telj­skim i ne­zva­nič­nim, me­đu­tim, ni­je (ako or­ga­ni­za­to­ri iz ne­kog raz­lo­ga ne od­lu­če dru­ga­či­je), te se mo­gu ko­ri­sti­ti kao i u tzv. slo­bod­nom (re­kre­a­tiv­nom) ri­bo­lo­vu, u kom su odav­no uve­li­ko na­šli pri­me­nu.

NE­KA­DA SE KU­GLI­CE STI­RO­PO­RA KO­RI­STE kao je­di­ni ma­mac na udi­ci, a če­šće se kom­bi­nu­ju sa ra­znim pri­rod­nim mam­ci­ma, pre sve­ga cr­vi­ći­ma, pin­ki­ji­ma i gli­sta­ma. Po­di­za­či po­seb­no do­bro do­đu u dva slu­ča­ja – ka­da na dnu ima pr­ljav­šti­ne ili ne­ke ma­te­ri­je ko­ja pre­kri­va ma­mac (o če­mu je u go­re­po­me­nu­tom tek­stu pi­sao ko­le­ga Đu­ka), od­no­sno on­da ka­da na­sto­ji­mo da ma­mac uda­lji­mo iz vid­nog po­lja gla­vo­ča (»pe­ša«) i sit­nog cver­gla­na – agre­siv­nih vr­sta ko­je se hra­ne sa sa­mog dna a od ko­jih po pra­vi­lu ci­pri­ni­di ve­o­ma te­ško mo­gu da do­đu do ma kog za­lo­ga­ja.

Isti­ne ra­di, mo­ram na­gla­si­ti da to ma­lo iz­di­za­nje pri­rod­nog mam­ca ko­je se po­sti­že do­da­va­njem ku­gli­ce sti­ro­po­ra od­go­va­ra­ju­će ve­li­či­ne ne po­ma­že uvek, ali... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 580-)

 

 

 

fShare