Ve­ća ko­li­či­na pri­ma­me fik­si­rana na jed­no me­sto na reč­nom dnu omo­gu­ća­va plov­ka­ro­ši­ma da po­stig­nu vr­lo slič­nu pre­ci­znost u pla­si­ra­nja mam­ca uz hra­nu kao fi­de­ra­ši. Ta­kav pri­stup, ko­ji ni­je nov, ima ne­ka svo­ja pra­vi­la od ko­jih je naš sa­rad­nik uspe­šno od­stu­pio 

Za pro­seč­nog va­ra­li­ča­ra (ako po­štu­je lo­vo­staj), mart i april su me­se­ci do­sa­de i od­bro­ja­va­nja. Ka­ko je ži­vot je­dan a ri­bo­lov ži­vot­no za­do­volj­stvo, ume­sto lo­vo­staj­nog »smo­ra« uvek je u ovom pe­ri­o­du le­po pre­o­ri­jen­ti­sa­ti se na lov be­le ri­be za ko­ju ne­ma za­bra­na.

Isti­na, ovog pro­le­ća vo­do­staj Du­na­va i nje­go­vih pri­to­ka bio je uglav­nom u do­me­nu sred­nje vi­so­kih vred­no­sti ali sa ve­li­kim osci­la­ci­ja­ma, a me­te­o­ro­lo­ške pri­li­ke na­li­ko­va­le su vi­še sre­di­ni je­se­ni ne­go ra­nom pro­le­ću. 

Me­đu­tim, i po­red još uvek ni­skih tem­pe­ra­tu­ra vo­de – s jed­ne stra­ne, te pro­men­lji­vog va­zdu­šnog pri­ti­ska i ne­sta­bil­nog vre­me­na – s dru­ge, ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca za­pa­zi­la je po­ve­ća­nu ak­tiv­nost be­le ri­be u pret­pro­leć­nim i pr­vim pro­leć­nim da­ni­ma ove go­di­ne, čak i na ve­li­kim re­ka­ma. 

Od­lo­živ­ši svoj va­ra­li­čar­ski pri­bor na pri­vre­me­ni (ta­ko sam ba­rem mi­slio) za­slu­že­ni od­mor od smr­za­va­njem pra­će­nih po­tra­ga za krup­nim smu­đem u pe­ri­o­du mi­gra­ci­je, ko­je ove zi­me iona­ko ni­su da­va­le uobi­ča­je­ni re­zul­tat, ume­sto za da­nas vr­lo po­pu­la­ran fi­der od­lu­čio sam se za po­vra­tak pe­ca­nju na plo­vak – teh­ni­ci ko­ju sam pre­te­žno i upra­žnja­vao od de­tinj­stva do stu­dent­skih da­na. Ne znam šta mi je da­nas dav­ni­je od ta dva, ali to je dru­ga te­ma.

Bu­du­ći da je mar­tov­ski Du­nav, osim što je na­do­la­zio pa na­glo opa­dao, no­sio i stan­dard­ni pro­leć­ni pa­ket te­škog ot­pa­da, pa­nje­va, gra­nja i ko­je­če­ga, bi­lo je ja­sno da si­tu­a­ci­ja sva­ka­ko ni­je naj­po­god­ni­ja za fi­der ri­bo­lov, ko­ji je za ne­kog ko ni­je fi­de­raš i ina­če zah­te­van kad se prak­ti­ku­je iz čam­ca, osim uko­li­ko ovaj ni­je pa­ra­lel­no ve­zan za oba­lu, a vo­da sa­vr­še­na u po­gle­du br­zi­ne i ta­kva da ne no­si gra­nje i tra­vu­lji­nu (»du­plo si­dre­nje« ra­di »smi­ri­va­nja« čam­ca ne­ka­ko mi se ni­kad ni­je po­ka­za­lo do­volj­no do­bro).

ZA OVAJ PRO­LEĆ­NI NO­STAL­GIČ­NI eks­pe­ri­ment sa plov­ka­re­njem oda­brao sam je­dan sta­ri li­man ne­da­le­ko od ze­mun­ske ma­ri­ne u ko­joj dr­žim ča­mac. Da­nas pri­lič­no za­tr­pa­na mu­ljem, ta po­zi­ci­ja ne­ka­da dav­no slo­vi­la je za naj­du­blju tač­ku de­sne du­nav­ske oba­le na tom po­te­su, gde se pe­cao som. Ali ako se du­bi­na pro­me­ni­la, dno je osta­lo pre­te­žno mu­lje­vi­to, na­su­prot uz­vod­nom i niz­vod­nom de­lu tog te­re­na gde pre­o­vla­đu­ju ra­sut ka­me­njar, gli­na i ima po­ne­što pe­ska. 

Oče­ki­va­no je da se ri­ba u pro­le­će, pa i ono ra­no, ipak na­đe u po­pla­vlje­nom gra­nju u sa­moj oba­li, ma­da je ja­sno i da mre­stu ve­ći­ne vr­sta be­le ri­be još ne­ma me­sta, pre sve­ga zbog i da­lje ni­ske tem­pe­ra­tu­re vo­de i ti­pič­nog »po­sle­zim­skog« mr­tvi­la u oba­li. Ne­ma tu još po­ja­sa tra­ve, ni­ti će ga bi­ti sve do po­čet­ka le­ta, pa ve­ro­vat­no ne­ma ni ra­znih sit­nih ži­vo­tinj­skih or­ga­ni­za­ma ko­ji­ma se ri­ba hra­ni. Ni ko­ma­ra­ca sre­ćom ni­je bi­lo, a i ka­ko bi kad su na Du­na­vu oko Be­o­gra­da to­kom ce­log mar­ta, apri­la pa i de­la ma­ja ove go­di­ne du­va­li se­ver­ni i se­ve­ro­za­pad­ni ve­tar, a i tem­pe­ra­tu­re va­zdu­ha su bi­le ni­ske. Ipak, ne­ka­ko is­ku­stve­no, ima­ju­ći u vi­du vo­do­staj od pre­ko 380 cm u Ze­mu­nu (i po­red osci­la­ci­ja) i po­pla­vlje­nost pri­o­bal­nog gra­nja, čo­vek bi re­kao da se tu ne­što mo­ra vr­zma­ti. 

NA­ME­RA­VA­JU­ĆI, DA­KLE, DA SE NA do­tič­nom te­re­nu po­zi­ci­o­ni­ram bli­zu oba­le, pa mo­žda i uz po­moć dve u mulj po­bo­de­ne mo­ču­ge za ko­je ću ve­za­ti ča­mac (pra­dav­na teh­no­lo­gi­ja plov­ka­ro­ša u Po­mo­ra­vlju i Po­sa­vi­ni, a kad bo­lje raz­mi­slim – i ši­re), i da na po­zi­ci­ji pe­cam kla­sič­nom »vo­žnjom« plov­ka uz ko­če­nje, na­rav­no da sam pri­pre­mio i stan­dard­nu »hra­ni­li­cu« (»ke­su«) za taj drev­ni vid pe­ca­nja plov­kom na Du­na­vu i Sa­vi.

Od pri­bo­ra sam za pr­vi put po­neo (vi­še re­da ra­di) svoj pra­sta­ri ita­li­jan­ski kr­plje­ni krat­ki bo­lo­njez od 3,9 m, ku­pljen još de­ve­de­se­tih go­di­na, ali i no­vi la­gan i brz »reč­ni« pe­tljaš (te­le­skop bez vo­đi­ca) od 6 m, sa na­me­rom da pro­bam da na naj­jed­no­stav­ni­ji mo­guć na­čin što efi­ka­sni­je pe­cam.

UVEK NA­SME­JA­NA SU­VLA­SNI­CA ba­kal­ni­ce u mom kra­ju, ko­joj sam iz neo­bja­šnji­vih raz­lo­ga od­ra­ni­je sim­pa­ti­čan, kao da je za me­ne ču­va­la ne­ko­li­ko vre­ća za krom­pir. Naj­lon de­blji­ne 1 mm, ko­jim ću spo­ji­ti na kraj si­ste­ma po­sta­vlja­ni plo­vak, ote­ža­nu« ke­su i ča­mac, na­ba­vio sam u no­vo­be­o­grad­skoj pro­dav­ni­ci Me­re­dov Ma­tić, gde sam ga već ku­po­vao za ne­ke ne­ri­bo­lo­vač­ke po­tre­be, a od kom­ši­je sam do­bio po­ve­li­ki ko­mad sti­ro­po­ra ob­li­ka plov­ka i preč­ni­ka oko 10 cm, ko­ji je za­pra­vo bio deo me­ha­ni­zma ne­kog ven­ti­la. Ka­me­nje i ci­gle su, da­ka­ko, la­ko do­stup­ni na mal­te­ne sva­kom ko­ra­ku na oba­li Du­na­va. Ni­je bio pro­blem ni do­ći do pr­ste­na od pri­ve­ska za klju­če­ve (ko­ji se ka­či na »ke­su« ka­ko bi kroz nje­ga pro­la­zio naj­lon ko­ji vo­di do plov­ka), kao ni do sta­rog hle­ba, ko­ji mo­že da se ku­pi u »mo­joj« pe­ka­ri upo­la ce­ne.

DA­KLE, OSNOV­NE SAM ELE­MEN­TE stan­dard­ne »ke­se-hra­ni­li­ce« za reč­no pe­ca­nje na plo­vak, što bi da­na­šnji klin­ci re­kli, is­po­što­vao. Na­rav­no, ku­pio sam i ne­ko­li­ko ke­sa jef­ti­ne pri­ma­me... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 585-)

 

 

fShare