U že­lji da una­pre­de svoj ri­bo­lov i po­bolj­ša­ju re­zul­ta­te, mno­gi ri­bo­lov­ci sa otvo­re­nih vo­da ne­kri­tič­ki pri­hva­ta­ju no­vo­ta­ri­je osmi­šlje­ne za sa­svim dru­ga­či­je uslo­ve, naj­če­šće ne­sve­sno ig­no­ri­šu­ći raz­ne ma­ne i ne­do­stat­ke tih re­še­nja za kon­kret­ne uslo­ve u ko­ji­ma oni pe­ca­ju. S dru­ge stra­ne, oni ko­ji ume­ju da na pra­vi na­čin pri­la­go­de mo­der­ni pri­stup »kla­sič­noj« si­tu­a­ci­ji mo­gu uz ma­li tro­šak i ne pre­vi­še tru­da ostva­ri­va­ti i nat­pro­seč­ne ulo­ve 

Po­sle re­la­tiv­no uspe­šnog lo­va ba­bu­ške na Du­na­vu ma­lo niz­vod­no od Be­o­gra­da to­kom tre­ćeg jul­skog vi­ken­da, vo­đen ide­jom da ono što do­bro funk­ci­o­ni­še ne­ma po­tre­be me­nja­ti, od­lu­čio sam da u ne­de­lju 23. ju­la pe­cam sa istom hra­nom, mam­ci­ma i pri­bo­rom kao pret­hod­ni put. Ali, na­rav­no, ni­sam mo­gao da pred­vi­dim sve što bi mo­glo da se de­ša­va, pa je ovaj uspe­šni ri­bo­lov ipak bio dru­ga­či­ji od onog pro­šlog. No kre­ni­mo re­dom.

PO­SLE SIL­NIH OLU­JA KO­JE SU tut­nja­le Sr­bi­jom, tj. du­gog pe­ri­o­da iz­ra­zi­to ne­sta­bil­nog vre­me­na, sa ja­kim ve­tro­vi­ma, ki­šom i gra­dom, po­vre­me­no pre­se­ca­nih eks­trem­nim vru­ći­na­ma,  bi­lo je upit­no ho­će li bi­ti ika­kve ak­tiv­no­sti ri­be, jer iako pro­me­ne vre­men­skih pri­li­ka kat­kad do­bro do­đu, če­sto i »pre­se­ku« njen do ta­da in­ten­zi­van rad. Ovog pu­ta mi je po­čet­no osma­tra­nje po­vr­ši­ne vo­de, od­mah po do­la­sku na po­zi­ci­ju, do­ne­kle uli­lo si­gur­nost da su pro­me­ne do­dat­no ak­ti­vi­ra­le ri­bu, tj. da je ona po­zi­tiv­no na njih re­a­go­va­la. Do­sta »ku­pa­nja« (iska­ka­nja) sit­ne be­le ri­be, iz­u­zet­na po­vr­šin­ska ak­tiv­nost gra­blji­vi­ca i, naj­bit­ni­je, mno­go ali za­i­sta mno­go me­hu­ri­ća, kao po­sle­di­ca »ri­ška­nja« ri­ba dna – što na vo­da­ma ša­ran­skog pod­ruč­ja naj­pre uka­zu­je na pri­su­stvo ša­ra­na, ba­bu­ške i de­ve­ri­ke – sve su to bi­li zna­ci da se imam če­mu na­da­ti.

OD­RE­DI­TI DA­LJI­NU NA KO­JOJ ČE­MO PE­CA­TI u uslo­vi­ma ka­da ta­kve ak­tiv­no­sti ima i po svim slo­je­vi­ma i na svim da­lji­na­ma ne­ka­da ni­je la­ko. Na­i­me, če­sto mi se de­ša­va­lo da po­zi­ci­je »ri­ška­nja« ni­su isto­vre­me­no one na ko­ji­ma se ri­ba hra­ni i da su­prot­no oče­ki­va­nju te tač­ke ni­su da­va­le udar­ce i ulo­ve, već bi ri­ba uzi­ma­la po­nu­đe­ne mam­ce na ne­kim dru­gim mi­kro­lo­ka­ci­ja­ma – ne­ka­da na pri­pre­mlje­nom hra­ni­li­štu, ali ne­ka­da i na sta­za­ma ko­ji­ma se tog da­na kre­ta­la.

Ju­tro po­sle još jed­nog ve­čer­njeg plju­ska sa gr­mlja­vi­nom je is­pr­va bi­lo ve­dro i pri­jat­no, sa la­ga­nim se­ve­ro­za­pad­nim ve­trom ko­ji je mre­škao po­vr­ši­nu već pri­lič­no za­gre­ja­ne vo­de. Ne­ka lo­gi­ka ka­že da ri­ba u let­njim me­se­ci­ma u ta­kvoj, za­gre­ja­noj vo­di tra­ži du­blje po­zi­ci­je, gde je ne­što hlad­ni­je (i gde zbog ni­že tem­pe­ra­tu­re ima i vi­še ki­se­o­ni­ka). Ovo se če­sto i po­ka­zi­va­lo tač­nim, ali u uslo­vi­ma sta­bil­nog to­plog vre­me­na, tj. po vre­lim da­ni­ma bez ve­tra.

IS­KU­STVA SA MO­JE PO­ZI­CI­JE SU ta­kva da u slu­ča­je­vi­ma pro­me­ne vre­me­na (ki­še i ve­tra) ri­ba če­sto iz­la­zi na pli­će de­lo­ve, vo­đe­na uti­ca­jem tih pro­me­na. Ta­kve pro­me­ne hla­de vo­de­nu po­vr­ši­nu, obo­ga­ću­ju je ki­se­o­ni­kom i stva­ra­ju uslo­ve za bo­lju ak­tiv­nost ri­be. Kon­kret­no, na mom me­stu ta­kva mi­kro­lo­ka­ci­ja se na­la­zi na oko 15 do 20 m od oba­le, gde je pre­laz iz du­bljeg pri­o­bal­nog de­la u pli­ći. Tu su i reč­ne stru­je ja­če, i osim što do­no­se ri­bi ra­znu pri­rod­nu hra­nu, još vi­še hla­de slo­je­ve vo­de­nog stu­ba. Za tu dis­tan­cu lo­va sam se na kra­ju i od­lu­čio, na­ro­či­to za­to što je i ne­ko­li­ko po­sled­njih iz­la­za­ka po­ka­za­lo da se ri­ba tre­nut­no baš tu ra­do po­zi­ci­o­ni­ra.

Na­dam se da je iz go­re na­pi­sa­nog ja­sno ko­li­ko je bit­no do­bro upo­zna­ti te­ren na kom se pe­ca, tj. kon­fi­gu­ra­ci­ju dna i po­na­ša­nje ri­be u toj zo­ni u raz­li­či­tim vre­men­skim uslo­vi­ma, go­di­šnjim do­bi­ma itd. Jed­no­stav­no, bez te sli­ke, udi­ce sa na­šim mam­ci­ma mo­gu po ceo dan le­ža­ti na me­sti­ma na ko­ja ri­ba tre­nut­no ne do­la­zi ni­ti po­red ko­jih pro­la­zi, te da zbog to­ga ima­mo ma­lo ili ni­ma­lo ak­ci­je. S dru­ge stra­ne, sa­mo dva-tri me­tra da­lje od tih ta­ča­ka mo­gu bi­ti sta­ze ko­ji­ma se ona u tom tre­nut­ku ra­do kre­će, a pla­si­ra­nje ma­ma­ca na te ri­blje »auto­pu­te­ve« mo­že dra­stič­no pro­me­ni­ti si­tu­a­ci­ju. O ovo­me se za­i­sta mno­go pi­sa­lo i pri­ča­lo, pa ne sum­njam da bi sva­ki iole is­ku­sni­ji ko­le­ga da ga ne­ko to pi­ta re­kao da je iz­u­zet­no bit­no na­ći li­ni­je ko­ji­ma ri­ba u da­tom tre­nut­ku kr­sta­ri. A one ne mo­ra­ju oba­ve­zno bi­ti da­le­ko od oba­le ni­ti u ve­ćoj du­bi­ni, već pot­pu­no obr­nu­to – bli­zu oba­le i u pli­ćoj zo­ni. U sva­kom slu­ča­ju, tre­ba ih po­tra­ži­ti i ot­kri­ti, a naj­go­re što mo­že­mo se­bi ura­di­ti je da bu­de­mo u tom smi­slu sta­tič­ni, tj. da na­su­mi­ce ili sa­mo na osno­vu is­ku­stva iz po­sled­njeg uspe­šnog ri­bo­lo­va na istom me­stu opet pla­si­ra­mo si­ste­me ta­mo gde se ri­ba ja­vlja­la i da če­ka­mo da se to u ne­kom mo­men­tu opet de­si. To je pr­va sit­ni­ca ko­ja mo­že da na­pra­vi raz­li­ku.  

U PO­SLED­NJE VRE­ME NE PRI­ME­NJU­JEM TAK­TI­KU iz­ba­ci­va­nja ne­ko­li­ko pu­nih hra­ni­li­ca na svo­ju po­zi­ci­ju na po­čet­ku pe­ca­nja, jer sam pri­me­tio da ta­kav pri­stup ap­so­lut­no ni­šta ne me­nja, te da ri­ba ni­šta br­že ne pri­đe hra­ni­li­štu ni­ti poč­ne ra­ni­je da se ja­vlja ne­go ka­da pe­cam bez in­ten­ziv­nog po­čet­nog hra­nje­nja. Jed­no­stav­no, ste­kao sam uti­sak da ona ima ne­ki svoj ri­tam, tj. vre­me iz­la­ska na hra­ni­li­šte i po­tra­ge za hra­nom, kao i di­na­mi­ku is­hra­ne, tj. da­ljeg za­dr­ža­va­nja na hra­ni­li­štu. Ni­je­dan po­ku­šaj me­nja­nja tog nje­nog rit­ma ni­je mi se po­ka­zao kao de­lo­tvo­ran, ta­ko da mu se sad na­pro­sto pre­pu­štam, tj. ne po­ku­ša­vam da ga na si­lu pro­me­nim već ga pra­tim i na­sto­jim da mu se pri­la­go­dim. A u kon­kret­nom slu­ča­ju po­zi­ci­je na ko­joj pe­cam, sa­mo svi­ta­nje po­či­nje spo­ri­je, da bi ka­ko dan od­mi­če ra­sli i pri­su­stvo ri­be u zo­ni pe­ca­nja i nje­na ak­tiv­nost.

KAO I PRO­ŠLI PUT, I SA­DA SAM SE od­lu­čio za dva fi­de­ra, pri če­mu sam ja­či si­stem za­ba­cio niz­vod­ni­je, s na­me­rom da na nje­ga če­kam ša­ra­na ko­ji na dis­tan­ci sku­plja krup­ni­je za­lo­ga­je. Na šta­pu Tra­buc­co Pre­ci­sion XT SW od 3,9 m, te­ži­ne ba­ca­nja 110 g, imao sam če­krk sa osnov­nim naj­lo­nom od 0,22 mm, a pred­vez je bio od mo­no­fi­la preč­ni­ka 0,18 mm, sa udi­com Ow­ner Ise­a­ma 50045, ve­li­či­ne 2;  na ma­ši­ni­ci mon­ti­ra­noj na štap Ro­bin­son Di­plo­mat Po­wer Fe­e­der od 3,6 m, t.b. 150 g, bio je osnov­ni naj­lon od 0,25 mm, pred­vez je tu bio preč­ni­ka 0,22 mm, a udi­ca ve­li­či­ne 2, kao na pr­vom si­ste­mu, ali mo­del Ise­a­ma 50046 (za­pra­vo ista udi­ca kao ona na pr­vom šta­pu, sa­mo zlat­ne bo­je).

KAD JE O HRA­NI REČ, AP­SO­LUT­NO ni­šta ni­sam me­njao u od­no­su na pret­hod­no pe­ca­nje: ku­va­nu pre­kru­pu, obo­je­nu cr­ve­nom bo­jom i aro­ma­ti­zo­va­nu va­ni­lom u to­ku ter­mič­ke ob­ra­de, pro­vu­kao sam kroz si­to sa ok­ci­ma od 6 mm, a na vo­di sam do­dao sa­mo ša­ku-dve su­ve pre­kru­pe, ma­lo blen­di­ra­nog spod-mik­sa (me­ša­vi­ne ku­va­nog zr­ne­vlja) i ma­lo ce­lih istih tih zr­na (vi­di okvir). Po­što sam pla­ni­rao ne­što du­že pe­ca­nje i for­si­ra­nje hra­ne na ša­ran­skom fi­de­ru, na­pra­vio sam ve­ću ko­li­či­nu, ta­ko da sam upo­tre­bio 3 kg ku­va­ne pre­kru­pe, 2 bo­či­ce pre­hram­be­ne cr­ve­ne bo­je i 2 bo­či­ce pre­hram­be­ne aro­me va­ni­le. Ni ovog pu­ta ni­sam do­da­vao ni­ka­kve po­ja­či­va­če uku­sa, iza­zi­va­če gla­di i dru­ge »ri­bo­lo­vač­ke he­mi­ka­li­je«.

Me­đu na­šim fi­de­ra­ši­ma se po­sled­njih go­di­na odo­ma­ći­la for­mu­la­ci­ja: ri­ba je br­zo »le­gla na hra­nu« i za­dr­ža­la se na hra­ni­li­štu sve vre­me pe­ca­nja. To, na­rav­no, vo­le da pro­či­ta­ju i pro­iz­vo­đa­či i pro­dav­ci pri­ma­ma, kao i ri­bo­lov­ci – jed­ni za­to što im ga­ran­tu­je do­bru pro­da­ju i za­ra­du, a dru­gi za­to što im jem­či uži­va­nje u ri­bo­lo­vu i pu­nu ču­var­ku. Ali u stvar­no­sti se ri­ba če­šće po­na­ša dru­ga­či­je od to­ga. U ovom slu­ča­ju su pr­va de­ša­va­nja usle­di­la dva­de­se­tak mi­nu­ta na­kon po­čet­ka pe­ca­nja, ali u vi­du sit­ni­jih tr­za­ja, bez kon­kret­ne ak­ci­je; pr­vi put sam za­ba­cio oko 5 sa­ti iz­ju­tra, pr­va pi­pa­nja imao sam, da­kle, oko 5,20 č, da bi u 5,30 č moj de­sni (ja­či) fi­der kre­nuo da se sa­vi­ja u pre­po­zna­tlji­vu »ki­flu« i po­sle mi­nut-dva za­ma­ra­nja u me­re­do­vu se na­šao lep ša­ran di­vljak, od 2,8 kg.

Po­tom po­či­nje in­ten­ziv­ni­je da se ja­vlja ba­bu­ška, s tim što su ulo­vi bi­li u ne­pra­vil­nim raz­ma­ci­ma, ali iz­me­đu njih ni­je bi­lo pot­pu­no pra­znog ho­da jer je prak­tič­no ne­pre­kid­no bi­lo ne­kog de­ša­va­nja – pi­pa­nja, uda­ra­ca itd. Da­kle, ne­kih po­la sa­ta je tre­ba­lo če­ka­ti da ozbilj­no pe­ca­nje poč­ne, ali to vi­še pri­pi­su­jem na­vi­ka­ma ri­be na toj po­zi­ci­ji ne­go vre­me­nu ko­je je (bi­lo) po­treb­no da ri­ba re­a­gu­je na kon­kret­nu hra­nu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 590-)

 

 

fShare