S ob­zi­rom na ve­li­či­nu ko­ju tol­sto­lo­bi­ci do­sti­žu ali i na nji­ho­vu sna­gu, sa­svim je lo­gič­no za­što se za lov na njih kod nas ko­ri­ste šta­po­vi sa ma­ši­ni­ca­ma. No mo­gu­će je da će se i to po­la­ko me­nja­ti, jer naš sa­rad­nik već ne­ko vre­me »bi­ko­ve« na ka­na­lu iz­u­zet­no uspe­šno lo­vi ve­o­ma ja­kim šta­po­vi­ma bez ka­ri­ka, ko­ji su u Azi­ji ko­ri­ste za pe­ca­nje naj­krup­ni­jih ša­ran­skih ri­ba

Me­đu na­šim ri­bo­lov­ci­ma, sa iz­u­zet­kom mu­ši­ča­ra i do­ne­kle mo­der­nih ša­ran­dži­ja, vla­da uve­re­nje da je oštar štap naj­bo­lji štap. Če­sto i je­ste ta­ko, ali ima i si­tu­a­ci­ja u ri­bo­lo­vu u ko­ji­ma to ne va­ži, od­no­sno u ko­ji­ma stva­ri sto­je pot­pu­no su­prot­no, pa nam je, re­ci­mo, iz­ra­zi­to sa­vi­tljiv štap bez vo­đi­ca od­li­čan sa­ve­znik u lo­vu krup­nih ri­ba. To je slu­čaj u plov­ka­ro­škoj teh­ni­ci, ve­o­ma po­pu­lar­noj na Da­le­kom is­to­ku (u Ja­pa­nu, Ki­ni, Ko­re­ji...), po­zna­toj kao he­ra­bu­na (što je ja­pan­ski na­ziv za ve­štač­ki ga­je­nog tj. rib­njač­kog ja­pan­skog ka­ra­ša, lat. Ca­ras­si­us cu­vi­e­ri, prim. ur.). Ve­ko­vi­ma su i ma­le i ve­li­ke ri­be lo­vlje­ne na ela­stič­ne a ja­ke šta­po­ve od bam­bu­sa, a da­nas se na in­ter­ne­tu mo­gu na­ći hi­lja­de vi­deo-sni­ma­ka »ču­pa­nja« gr­do­si­ja upe­ca­nih ta­kvim šta­po­vi­ma, na­rav­no sa­da na­pra­vlje­nim i od mo­der­nih ma­te­ri­ja­la (od kar­bo­na, fi­ber­gla­sa ili kom­bi­na­ci­je istih), pri če­mu se po­vre­me­no de­ša­va da ri­ba bu­de to­li­ko ja­ka da po­vu­če ri­bo­lov­ca u vo­du. Upra­vo ti snim­ci su skre­nu­li pa­žnju mno­gim evrop­skim ri­bo­lov­ci­ma, pa i me­ni, na taj na­ma sla­bo po­znat na­čin pe­ca­nja. Ja sam do te teh­ni­ke do­šao slu­čaj­no, a sa­da je uspe­šno pri­me­nju­jem u lo­vu tol­sto­lo­bi­ka na ka­na­lu Vi­zelj u Bor­či (gde ži­vim), na­ro­či­to ot­ka­ko sam do­bio i baš za nju na­me­nje­ni »tak­mi­ča­rac« (te­le­skop bez ka­ri­ka), pa sam sa za­do­volj­stvom pri­hva­tio po­ziv ured­ni­ka Ri­bo­lo­va da to is­ku­stvo po­de­lim s va­ma.

PRI­PRE­MA­JU­ĆI SE SVO­JE­VRE­ME­NO za lo­kal­no plov­ka­ro­ško tak­mi­če­nje na ka­na­lu Vi­zelj, re­šio sam da svo­je šan­se za uspeh po­ve­ćam ta­ko što ću u slu­ča­ju da se dru­ga ri­ba sla­bo ja­vlja ci­lja­no pe­ca­ti ke­de­ra (ka­u­gle­ra). Kon­ti­nu­i­ra­no pri­hra­nju­ju­ći me­sto po­vr­šin­skom hra­nom, če­kao sam ka­u­gle­re, ali oni ni­su uzi­ma­li mog cr­vi­ća na ma­loj udi­ci pre­ko po­la sa­ta, pa sam već po­čeo da se pla­šim da ću se obru­ka­ti na vo­di ko­ja mi je do­ma­ći te­ren, ka­da se moj plo­vak od­jed­nom za­tre­sao, ali ne­ka­ko čud­no, pot­pu­no dru­ga­či­je ne­go kad ke­der uzme!? Uda­rio sam kon­tru, na­kon če­ga se po­ve­li­ka ri­ba da­la u beg i kao od ša­le mi po­ki­da­la naj­lon de­blji­ne 0,14 mm. Od­mah sam po­no­vo za­ba­cio, sa­da sa dru­gim tak­mi­čar­cem, na kom je bio de­blji naj­lon, i po­sle no­ve kon­tre i le­pe bor­be iz­va­dio tol­sto­lo­bi­ka te­škog oko ki­lo­gram.

Ana­li­zi­ra­ju­ći to, se­tio sam se jed­nog ko­le­ge iz Ko­to­ra, ko­ji mi je ob­ja­snio ka­da tre­ba kon­tri­ra­ti pri pe­ca­nju ci­po­la na plo­vak, ko­ji se ka­da ta ri­ba za­gri­ze i po­ne­se ma­mac po­na­ša na­o­ko isto kao ka­da je na udi­ci tol­sto­lo­bik. Na­red­nih ne­de­lja i me­se­ci dao sam se na eks­pe­ri­men­ti­sa­nje: pe­ca­ju­ći te­le­sko­pi­ma bez vo­đi­ca na­me­nje­nim »evrop­skom sti­lu« plov­ka­re­nja, na ru­žu hle­ba sam uspe­vao da ci­lja­no vr­lo le­po pe­cam tol­sto­lo­bi­ke te­ške do 2 kg. Ali pro­blem je bio ka­ko za­dr­ža­ti ve­će je­din­ke na udi­ci i za­mo­ri­ti ih, jer su one ta­nji naj­lon ki­da­le, a sa iz­ra­zi­to de­be­lim je po­sto­jao re­a­lan ri­zik od pu­ca­nja čak i naj­ja­čih tak­mi­ča­ra­ca ko­je imam.

SE­TIO SAM SE TA­DA DA SAM U VI­ŠE na­vra­ta na in­ter­ne­tu na­i­la­zio na vi­deo-kli­po­ve o teh­ni­ci pe­ca­nja na plo­vak iz­ra­zi­to sa­vi­tlji­vim šta­po­vi­ma bez vo­đi­ca ko­ji­ma azij­ski ri­bo­lov­ci va­de i pra­ve gr­do­si­je. Tih šta­po­va još uvek ne­ma kod nas, ali igrom slu­ča­ja do­bio sam na po­klon je­dan ta­kav od dru­ga­ra sa Fi­li­pi­na. Na tom te­le­sko­pu du­gom 5,4 m pi­še Te­gek Ka­ri, a ne­ma ni­ka­kvu ozna­ku te­ži­ne ba­ca­nja, ali je ne­ve­ro­vat­no jak a sa­vi­tljiv i od­mah sam shva­tio da bi mo­gao bi­ti ide­al­no oru­đe za mo­je na­te­za­nje sa »bi­ko­vi­ma« na Vi­ze­lju.

Si­stem sam na­pra­vio od osnov­nog naj­lo­na de­blji­ne 0,30 mm, plov­ka no­si­vo­sti 0,5 g, pred­ve­za od upre­de­ne stru­ne de­blji­ne 0,20 mm i ja­ke ko­va­ne udi­ce ve­li­či­ne 4, na ko­ju ću ka­či­ti hleb­nu ru­žu, i već na­red­nog da­na od­ju­rio na ka­nal, u na­di da sam sve slo­žio ka­ko tre­ba, da će mi štap le­ći i da će ri­ba ra­di­ti. Spre­mio sam si­stem, po­čeo da ba­cam raz­re­đe­nu pra­ška­stu pri­ma­mu iz kuć­ne ra­di­no­sti i za­ba­cio, ali već u pr­vom za­ba­ča­ju se moj si­stem umr­sio, što me je u star­tu ma­lo iz­ner­vi­ra­lo. Sre­ćom, to sam pri­lič­no br­zo ras­pe­tljao i od­mah po­no­vo za­ba­cio i da­lje sva­ki čas ba­ca­ju­ći pri­ma­mu, u skla­du sa ube­đe­njem da je tol­sto­lo­bi­ka to lak­še uhva­ti­ti što se vi­še hra­ne ba­ci.

VEĆ U DRU­GOM ZA­BA­ČA­JU BR­ZO sam imao tr­zaj, tj. po­i­gra­va­nje plov­ka kao pri pe­ca­nju ci­po­la, što mi je bio sig­nal za kon­tru, ali je moj si­stem sa udi­com bez mam­ca po­put ra­ke­te iz­le­teo iz vo­de, ne­bu pod obla­ke! Na­sta­vio sam da sve vre­me slo­bod­nom ru­kom ba­cam pri­ma­mu, a dru­gi tr­zaj do­neo mi je ri­bu na šta­pu, ali sam od­mah shva­tio da se neo­bič­no po­na­ša i br­zo se is­po­sta­vi­lo da je to po­sle­di­ca či­nje­ni­ce da sam tol­sto­lo­bi­ka... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 594-)

 

 

 

fShare