Ka­da is­ku­san pe­ca­roš na me­stu na »di­vljoj« vo­di na kom go­di­na­ma pe­ca uhva­ti ka­pi­tal­nog ša­ra­na, obično se to pri­pi­su­je do­brom po­zna­va­nju kon­kret­ne po­zi­ci­je i nje­nom kon­ti­nu­i­ra­nom hra­nje­nju. Ali šta re­ći ka­da ta­kav ri­bo­lo­vac ode po pr­vi put na ne­ki te­ren i za tri da­na pe­ca­nja uhva­ti tri tro­fej­na ša­ra­na, od ko­jih su dva naj­ve­ća (sko­ro jed­na­ke te­ži­ne) za­jed­no ima­la pre­ko 46 kg?!

Sa du­ži­nom od čak 25 km i mak­si­mal­nom ši­ri­nom do 3 km Zvor­nič­ko je­ze­ro je jed­na od naj­ve­ćih ve­štač­kih aku­mu­la­ci­ja Sr­bi­je i Bal­ka­na. Na­sta­lo je pre­gra­đi­va­njem Dri­ne iz­me­đu Zvor­ni­ka i Ma­log Zvor­ni­ka, pa sa­da de­lom pri­pa­da Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni a de­lom Sr­bi­ji. Ri­bo­lov­ci­ma je naj­po­zna­ti­je po ulo­vi­ma krup­ne štu­ke, so­ma i smu­đa, dok se o lo­vu ci­pri­ni­da na nje­mu ma­lo pi­še i zna. Iako ima i ka­pi­tal­nih ša­ra­na i de­ve­ri­ka, te se vr­ste, ka­ko sam čuo, za­ču­do uglav­nom lo­ve uz­gred­no, pri pe­ca­nju ba­bu­ške. U po­sled­njih de­se­tak go­di­na, ot­ka­ko je ču­var­ska slu­žba po­če­la bo­lje da ra­di, a ko­ri­sni­ci sa obe oba­le (tj. iz obe­ju dr­ža­va) do­bro sa­ra­đu­ju, ri­bo­kra­đe je mno­go ma­nje, pa se i ri­blji fond do­sta po­pra­vio. Ja sam is­ko­ri­stio sre­di­nom ok­to­bra pri­li­ku da po pr­vi put do­đem na ovu vo­du i pro­ve­rim tač­nost pri­ča da ša­ran, prem­da ni­je pre­vi­še bro­jan, ume da bu­de iz­u­zet­no kru­pan. Tro­fej­ne pri­mer­ke, isti­na, ni­je la­ko upe­ca­ti, i to iz vi­še raz­lo­ga, iz­me­đu osta­log i zbog ve­li­kih i če­stih osci­la­ci­ja vo­do­sta­ja, ko­je mo­gu iz­no­si­ti i vi­še od me­tar dnev­no, a iza­zva­ne su u naj­ve­ćoj me­ri re­ži­mom ra­da HE Zvor­nik.

MOJ DO­LA­ZAK NA JE­ZE­RO OR­GA­NI­ZO­VAO je dru­gar Slo­bo­dan Sre­do­je­vić, ko­ji ži­vi ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra uz­vod­no od Ma­log Zvor­ni­ka. Po­što ve­li­ki deo oba­le za­u­zi­ma­ju vi­ken­di­ce i pon­to­ni, ni­je bi­lo la­ko na­ći iole iz­gled­no me­sto za ri­bo­lov, ali smo se po­sle ma­lo po­tra­ge sme­sti­li u po­ve­li­kom za­li­vu; pre­ko­pu­ta nje­ga je na do­sta ve­li­koj da­lji­ni bi­la tr­ska (tj. sprud), iza ko­je je bi­lo još oko 1 km vo­de do bo­san­ske stra­ne.

Una­pred sam spre­mio dr­ve­ne šti­ce, s ko­ji­ma sam uz po­moć gu­me­nog čam­ca kre­nuo u pre­tra­ži­va­nje dna. Is­po­sta­vi­lo se da je ce­lom du­ži­nom za­li­va ot­pri­li­ke na sre­di­ni (gle­da­no po du­bi­ni) ve­li­ki po­jas tra­ve, na ko­ji sam se naj­vi­še fo­ku­si­rao, po­što je tu du­bi­na bi­la oko 2 m, a bi­lo mi je ja­sno da ne­ma ni­ka­kve svr­he ba­ca­ti uz tr­sku, uz ko­ju je bi­lo je­dva oko 40 cm vo­de. Na­šao sam i ne­ke gra­ne u tom po­ja­su tra­ve – oči­gled­no ih je ve­li­ka vo­da do­ne­la, a naj­pro­ble­ma­tič­ni­je je bi­lo to što je sloj mu­lja na dnu, i bli­že i da­lje od tog po­ja­sa, de­beo i pre­ko po­la me­tra. Sve u sve­mu, i ovo je bi­lo da­le­ko od ide­al­nog, ali ka­ko ni­je bi­lo re­al­nih iz­gle­da da na­đe­mo ne­što bo­lje, za­bo sam šti­ce i ta­ko obe­le­žio me­sta ko­ja će­mo hra­ni­ti i na ko­ja će­mo raz­vla­či­ti si­ste­me.

PRE NE­GO ŠTO SMO PR­VI put raz­vu­kli si­ste­me sa na­mam­če­nim udi­ca­ma. ba­ci­li smo po sva­kom šta­pu 0,5 kg Me­leg Ba­it boj­li­ja preč­ni­ka 18 mm sa aro­ma­ma »Whi­te Cho­co­la­te« (be­la čo­ko­la­da), »Straw­be­rry Jam« (džem od ja­go­da) i »Plum/Shel­lfish« (šlji­va/školj­ka) i oko po­la »ju­pol­ke« »spo­da« (me­ša­vi­ne sta­rog ku­va­nog ku­ku­ru­za, ku­va­nog ječ­ma i ra­znog dru­gog zr­ne­vlja), pret­hod­no tre­ti­ra­nog Me­leg Ba­it CSP-om u pra­hu, a po­sle ku­va­nja pre­li­ve­nog Trig­ger »ak­ti­va­to­ri­ma« iste fir­me (či­ji sam du­go­go­di­šnji test-ri­bo­lo­vac).

Pr­va noć je pro­šla mir­no, što me i ni­je iz­ne­na­di­lo jer smo tek uve­če na­hra­ni­li i raz­vu­kli sve šta­po­ve, pa smo uju­tru iz­va­di­li si­ste­me i po­no­vo raz­vu­kli no­ve mam­ce. Ka­ko je pa­da­la noć, po­čeo je da svi­ra sig­na­li­za­tor na pr­vom šta­pu sle­va (naj­u­zvod­ni­je po­sta­vlje­nom), pa na dru­gom, tre­ćem... Na­rav­no, to ni­je bi­lo po­sle­di­ca iz­ne­nad­ne hi­pe­rak­tiv­no­sti ri­be, već na­glog opa­da­nja vo­de zbog otva­ra­nja bra­ne, što je do­ve­lo do ubr­za­nja pro­to­ka i ki­da­nja tra­ve, ko­ja nam se ka­či­la na naj­lo­ne. Jed­nom reč­ju – pa­kao za sva­kog ša­ran­dži­ju (i du­bin­ka­ša uop­šte). Na­rav­no, sve smo šta­po­ve po­va­di­li i te no­ći vi­še ni­smo ni pe­ca­li.

SLE­DE­ĆEG JU­TRA SMO PO­NO­VO RAZ­VU­KLI šta­po­ve, ali smo na pr­vi uda­rac če­ka­li sve do mra­ka. Po­la­ko sam iz­vla­čio ša­ra­na iz tra­ve i on je on­da kre­nuo pre­ma me­ni, da bi po­sle de­se­tak mi­nu­ta za­ma­ra­nja »pro­ku­vao« uz oba­lu. Ta­da smo vi­de­li ve­li­ko i ši­ro­ko te­lo ša­ra­na di­vlja­ka (»lju­ska­ra«), a ne­du­go za­tim upao je u me­re­dov! Pre­pla­vi­li su me ose­ća­ji olak­ša­nja, ra­do­sti i po­be­de, jer sam us­peo da ulo­vim pr­vog ša­ra­na na Zvor­nič­kom je­ze­ru, i to te­škog čak 23 kg! Ina­če, ša­ra­ne sko­ro bez iz­u­zet­ka od­mah pu­štam, pa ih, da­kle, ne sta­vljam u sak, ali ovog je­sam ka­ko bi­smo ga po da­nu fo­to­gra­fi­sa­li pre ne­go što ga vra­ti­mo.

Noć je pro­šla bez udar­ca a mi smo ra­no uju­tru na­pra­vi­li ne­ko­li­ko sli­ka i pu­sti­li pre­le­pu di­vlju ri­bu u nje­no vo­de­no car­stvo.

In­te­re­sant­no je (ali ne i do­bro) to što se za sve vre­me ot­ka­ko smo do­šli ni­je is­pred nas »oku­pa­la« ni­jed­na ri­bi­ca, čak ni be­la, ko­ja se ni­je ja­vlja­la ni na gli­ste, cr­vi­će, ku­ku­ruz še­će­rac itd. To je uka­zi­va­lo da smo na de­lu je­ze­ra gde ili ri­be sko­ro uop­šte ne­ma ili je ta­da bi­la iz­u­zet­no ret­ka, što mo­že bi­ti i po­sle­di­ca či­nje­ni­ce da se pred­o­se­ća­ju­ći za­hla­đe­nje po­vu­kla u du­blji deo, bli­že bra­ni.

NO U SAM SMI­RAJ DA­NA, dok se sun­ce na ho­ri­zon­tu spu­šta­lo iza pla­ni­na, ogla­sio se moj in­di­ka­tor, a ri­ba je po­če­la da ve­li­kom br­zi­nom svla­či stru­nu sa špul­ne. Na­kon što sam uzeo štap u ru­ke, iz­vu­kla je još oko 30 me­ta­ra i tek ta­da sta­la, a ja sam po­čeo da je po­la­ko pri­vla­čim. Opet mi je tra­va pra­vi­la pro­ble­me, ali ni­sam hteo da ula­zim u ča­mac sem ako ne bu­de baš neo­p­hod­no. Po­sle još par du­gih dri­lo­va i že­sto­ke bor­be ri­ba je pri­šla bli­zu oba­le, a ja sam vi­deo da se ra­di o još jed­nom ka­pi­tal­cu, ko­ji se ni­je la­ko pre­dao, i u me­re­dov smo us­pe­li da ga uba­ci­mo tek iz tre­ćeg pu­ta!

Od­mah ga pre­ba­ci­li u »ka­du« (na tzv. »ša­ran­ski du­šek«) da se ne po­vre­di i po­tom iz­me­ri­li, a va­ga je po­ka­za­la 23,4 kg! Usle­di­lo je još jed­no... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 597-)

 

fShare