Nadzorne kamere sve češće se, osim u urbanim sredinama, postavljaju i u prirodi, iz raznih razloga, čime se znatno povećavaju šanse da oni koji bacaju razni otpad na mesta koja za to nisu predviđena budu snimljeni i kasnije na osnovu toga procesuirani. Da li će to doprineti da naše ribolovne vode i njihovo priobalje prestanu da liče na deponije?
Nažalost, neću napisati nešto novo ako komentar počnem konstatacijom da je u Evropi teško naći zemlju koja je ispred Srbije po količini svakovrsnog otpada bačenog mimo za to predviđenih mesta. To važi ne samo za zone naselja. Praktično cela priroda koja nas okružuje pretvorena je u divlju deponiju bez granica, dobrim delom i stoga što se velike količine smeća namerno i organizovano bacaju na obale reka i na njima napravljenih akumulacionih jezera kako bi prvi veliki vodostaj to poneo negde dalje, drugom na muku (i eventualno uklanjanje), ostavljajući na mestu »primarnog istresanja« slobodan prostor za nove količine. Da ne bude nesporazuma, u uneređivanju prirode učestvuju i ribolovci, što se nedvosmisleno da zaključiti iz analize otpada koji možemo naći u blizini reka, kanala, jezera i bara, kao i iz činjenice da mnogo toga ostaje na mestima na koja ljudi namenski dolaze isključivo zato da bi pecali. Pažljivi čitalac možda je primetio da prethodna rečenica nije napisana u prvom licu množine, koje inače u ovim tekstovima često koristim; ovog puta sam to svesno izbegao, jer nesumnjivo znam da ne ostavljaju smeće za sobom svi oni koji pecaju, pa ne ni bilo korektno sve ih trpati u isti koš.
Kada se tema bahatog odnosa prema prirodi pokrene, po pravilu neko potegne argument niskog nivoa svesti, a bahato i u osnovi primitivno ponašanje pripiše primitivnom mentalitetu, navodno karakterističnom za stanovnike ovog prostora, dok drugi konstatuju kako je problem pre svega u nedostatku propisa, tj. sistema efikasnog evidentiranja njihovog kršenja u ovoj oblasti i oštrije kaznene politike. Priznajem da sam ja jedan od tih drugih, između ostalog i zato što mi iskustvo govori da sve te navodno mentalitetske karakteristike i nizak nivo svesti brzo prestanu da krase građane Srbije kada se nađu u nekoj sredini u kojoj se drastično kažnjava kršenje ma kojih propisa, pa i onih kojima je regulisano odlaganje smeća; s druge strane, loše navike se očas posla obnove, a vremenom ih usvoji i bar deo onih koji im ranije nisu bili podložni, samo li se nađu negde gde se takvo ponašanje smatra normalnim, tj. gde za njega ne postoje sankcije.
Naravno, nema spora da je teško zavesti red na ma kom polju, pa i na ovom, krećući od najsitnijih prekršaja i prekršilaca dok istovremeno znatno veći i teži prolaze nekažnjeno, tj. da takva praksa skoro redovno vodi društvenom konfliktu između suprotstavljenih grupa. Pišem ovo jer sam kao i bez sumnje ogromna većina vas koji ovo čitate apsolutno svestan činjenice da problem plastičnih flaša, kesa i konzervi nije veći od problema zagađenja vazduha, vode i tla raznim hemikalijama i prljavim tehnologijama koje praktično neminovno donosi nastojanje jedne male i relativno siromašne zemlje da razvije industriju i privuče investitore. No isto tako mi se čini sasvim jasnim da društva u kojima se rešavanje »manjih« problema odlaže (tj. »gura pod tepih«) dok se navodno najpre ne reše oni najveći i najbitniji imaju mnogo realnije izglede da godinama pa i decenijama žive sa sve više problema raznih veličina umesto da ih se jednog po jednog oslobađaju.
Ali, ako nam u stvaranju čiste životne sredine (ili barem čistije od ove kakvu imamo) na ruku ne ide to što tzv. donosioci odluka po svoj prilici razmišljaju na kratak rok, valjda se rukovodeći logikom da nije važno šta će biti za par decenija, kada svakako više neće biti na vlasti (pri čemu većina njih već sada zna da im potomci neće živeti ovde), pa slabo šta rade da učine Srbiju čistijom, a ni većina građana, nažalost, nije naročito zainteresovana da na drugi način reaguje osim zgražanjem, čini se da bi mogli da nam pomognu rast popularnosti elektronskih nadzornih uređaja i iz toga proistekli pad njihovih cena. Naime, svuda oko nas, pa i u prirodi, sve je više raznih kamera i drugih naprava koje se postavljaju iz svakojakih razloga i mogu se na razne načine koristiti. Tako će, primera radi, snimci sa kamere montirane u planini nedaleko od Valjeva radi praćenja kretanja divljači vrlo verovatno pomoći da se utvrdi kome su iz kamiona kraj puta »ispali« šut i razno drugo smeće koje vidite na slici uz ovaj tekst. A ako se ispostavi da ispadanje nije bilo slučajno, vozač i vlasnik tog vozila mogli bi se naći i pred sudijom za prekršaje i platiti poveliku kaznu za svoju bahatost. Isto tako mogu se kontrolisati i ribokrađa i razne druge nelegalne aktivnosti – koliko sam saznao, neki korisnici lovišta uveliko koriste nadzorne uređaje podešene tako da registruju ne samo pucnje iz vatrenog oružja već i razne druge zvuke (motorne testere, primera radi) koji mogu ukazati na različite oblike nelegalnog ponašanja koje treba sprečiti, prijaviti i sankcionisati.
Pa iako moram da priznam da ne doživljavam baš kao idealan svet u kom praktično niko više ne može biti siguran da ga neko 24 sata dnevno ne sluša i ne gleda, s druge strane osećam izvesno zadovoljstvo zbog toga što će ljudi skloni uništavanju prirode po svoj prilici sve više morati da računaju na to da će za svoje nelegalne postupke ubuduće moći da snose posledice i onda kada za to što urade ne bude direktnih svedoka na licu mesta, pošto i bez toga može biti neoborivih dokaza o počinjenom (ne)delu.
To je, naravno, samo prvi korak u toliko sanjanoj sistemskoj promeni odnosa prema životnoj sredini, jer kao što na skoro svakom koraku možemo videti, sami dokazi da je neko nešto protivzakonito uradio nisu, nažalost, naročito čvrsta garancija da će za to platiti cenu. A i u ovoj zemlji, kao i u valjda svakoj drugoj, stanje u kome se propisi poštuju ne stvara se tako što se u one koji ih krše tu i tamo upre prstom, već tako što im se dosledno izriču primerene kazne. Što nikakva tehnologija neće raditi umesto nas. Bar zasad.