Pr­vi po­ku­šaj pra­vlje­nja ru­ske »ma­gič­ne koc­ke« za pri­ma­mlji­va­nje i pe­ca­nje ša­ra­na i dru­gih cir­pi­ni­da, u ko­ji se naš sa­rad­nik upustio pre de­se­tak da­na, bio je neo­če­ki­va­no us­pe­šan. »Pro­to­tip« do­ma­će ma­ku­he, na­pra­vljen kraj­nje jed­no­stav­no i od svi­ma la­ko do­stup­nih sa­sto­ja­ka bio je iz­ne­na­đu­ju­će pri­vla­čan za ri­bu

Čim sam uzev­ši u ru­ke pret­pro­šli broj Ri­bo­lo­va vi­deo na­slov Ma­gič­na koc­ka, pra­ćen in­te­re­sant­nom fo­to­gra­fi­jom, pre­šao sam na stra­nu 12, na ko­ju me je na­slov­ni­ca upu­ći­va­la. Na­šao sam tu pri­log o ru­skoj ma­ku­hi, pre­so­va­nom »ko­la­ču« ko­ji se kao pri­ma­ma ko­ri­sti za pe­ca­nje ša­ra­na, ba­bu­ški i osta­lih ci­pri­nid­nih vr­sta ri­ba. Po­što vo­lim eks­pe­ri­men­ti­sa­nje sa hra­na­ma i fi­der ri­bo­lov, a već sam i sa­vla­dao osno­ve slič­nog po­stup­ka, pra­ve­ći »ta­ble­te« za tol­sto­lo­bi­ka, na ko­je smo mno­gi mo­ji pri­ja­te­lji i ja pro­šle go­di­ne vr­lo uspe­šno pe­ca­li, od­mah sam se dao na is­tra­ži­va­nje ka­ko bih mo­gao da sam na­pra­vim i ma­ku­hu. Za ne­ko­li­ko da­na po­gle­dao sam mno­go vi­deo-uput­sta­va i do­sta to­ga pro­či­tao, što me je do­dat­no za­in­te­re­so­va­lo, pa sam pri­o­nuo na po­sao. A pre ne­go što na­pi­šem ko­ju o to­me, ukrat­ko ću ob­ja­sni­ti šta je ma­ku­ha za­pra­vo.

MA­KU­HA JE BRI­KET OD PRE­SO­VA­NIH ULJA­RI­CA, ko­ji pri­vla­či ri­be ka­ko svo­jom pri­rod­nom aro­mom ta­ko i pro­ce­som ko­ji se od­vi­ja ka­da se na­đe u vo­di. Na­i­me, iz ovog bri­ke­ta po pa­du na dno ne sa­mo da po­či­nju da se ši­re ra­zno­vr­sni mi­ri­si ko­ji pri­vla­če ri­bu već se i oslo­ba­đa­ju če­sti­ce ra­znih ve­li­či­na. De­li­ći upre­so­va­nih ulja­ri­ca i ži­ta­ri­ca ko­ji se ta­ko odva­ja­ju naj­pre se po­la­ko sa dna di­žu ka po­vr­ši­ni, ali on­da na tom pu­tu upi­ja­ju vo­du, pa mno­gi po­no­vo poč­nu da to­nu, stva­ra­ju­ći ta­ko je­dan »oblak« leb­de­će hra­ne, tj. kon­stant­no kre­ta­nje hran­lji­vih če­sti­ca ko­je pri­vla­či ri­be i pod­sti­če ih da se in­ten­ziv­no hra­ne. A po­što to što mo­gu da po­je­du ni­su ve­li­ki za­lo­ga­ji već (upra­vo su­prot­no) mi­ni­ja­tur­ni, go­to­vo je ne­mo­gu­će da se ri­ba za­si­ti. Oko ma­ku­he se ši­ri za ri­bu la­ko uoč­ljiv trag mi­ri­sa i plu­ta­ju­ćih mr­vi­ca, a ri­ba u to­me in­stink­tiv­no ose­ti i pri­su­stvo ve­li­ke ko­li­či­ne pro­te­i­na i ami­no-ki­se­li­na, što joj i te ka­ko od­go­va­ra.

Ulja i pro­te­i­ni, da­ka­ko, po­ti­ču iz is­pre­so­va­nog se­me­nja ra­znih ulja­ri­ca (u ko­je spa­da­ju ulja­na re­pi­ca, ko­no­plja, lan, sun­co­kret, ki­ki­ri­ki, so­ja, ri­ci­nus, ša­fran itd.). Ce­na tog se­me­nja je raz­li­či­ta od vr­ste do vr­ste, pa iz­ra­da ma­ku­he, tj. bri­ke­ta ko­ji ulja­ri­ce sa­dr­že mo­že bi­ti sku­plja ili jef­ti­ni­ja, u za­vi­sno­sti od sa­sta­va. Na in­ter­ne­tu se mo­gu pro­na­ći ra­zni re­cep­ti za ma­ku­hu, a ve­ći­na se svo­di na mle­ve­nje zr­ne­vlja u elek­trič­nom mli­nu za ka­fu ili slič­noj spra­vi, na­kon če­ga sle­di do­da­va­nje me­da ili »ži­vih« ja­ja (kao ve­ziv­nog ma­te­ri­ja­la), pa pre­so­va­nje u ka­lu­pu na­pra­vlje­nom od dr­ve­nog ra­ma, u kom se on­da ma­sa okla­gi­jom va­lja i do­dat­no na­bi­ja, a on­da se osta­vi da od­sto­ji, pa se re­že i bu­ši u sre­di­ni, ka­ko bi se kroz ma­ku­hu mo­gla pro­vu­ći stru­na.

JA SAM RE­ŠIO DA PRO­BAM MA­LO DRU­GA­ČI­JI pri­stup i da pra­vim ma­ku­hu u for­mi ta­ble­ta s ru­pom (po­put bri­ke­ta »teh­no­plank­to­na« za tol­sto­lo­bi­ka), ali od zr­na ra­znih ulja­ri­ca su­vo is­pre­so­va­nih za­jed­no u kom­pak­tan va­ljak. Me­to­dom po­ku­ša­ja i gre­ške sam utvr­đi­vao ko­ja zr­na se mo­gu ko­ri­sti­ti ce­la a ko­ja se mo­ra­ju pret­hod­no usit­ni­ti, šta s čim ide itd. Na­sto­jao sam da mi me­ša­vi­na bu­de što ra­zno­vr­sni­ja jer sam imao uti­sak da ću ta­ko naj­pre do­bi­ti ne­što što će pro­bu­di­ti in­te­re­so­va­nje ri­be, pa sam na kra­ju po­me­šao lan, ko­no­plju, sun­co­kret, so­ju i ulja­nu re­pi­cu, ko­ji­ma sam do­dao još ne­ke pri­rod­ne ve­ziv­ne kom­po­nen­te, aro­me i ba­zu. Tu me­ša­vi­nu sam sje­di­nio i is­pre­so­vao u ka­lu­pu ko­ji sam na br­zi­nu na­pra­vio baš za to, pa je po­tom osta­vio da pre­no­ći u... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 608-)

 

fShare