Dugogodišnje pecanje na istom mestu šarandžijama donekle olakšava nalaženje dobitnih kombinacija u različitim uslovima, jer na osnovu nagomilanog iskustva mogu da odaberu pristup za svaku konkretnu situaciju. Ali budući da se u ribolovu menjaju i konfiguracija terena i providnost vode i njen nivo i brzina protoka i mnogo toga drugog, uključujući i navike riba, zapravo je praktično nemoguće na ma kojoj poziciji pecati iz sezone u sezonu na potpuno isti način
Šarandžije koje (poput mene) često pecaju na istom mestu, početak svake prolećne sezone po pravilu posvete ispitivanju situacije. To pre svega podrazumeva nastojanje da utvrdimo da li je šaran prisutan na poziciji, u kolikoj količini i da li je prosečna veličina ista kao prethodnih godina u ovom periodu ili se nešto promenilo. Naravno, ispituje se i samo mesto, tj. proverava se da li je došlo do nekih promena u konfiguraciji, broju većih prepreka i njihovom položaju, što je u slučaju velike i nepredvidive reke, kao što je Dunav, praktično neminovno.
SVAKO KO ODREĐENO VREME provede na istim pozicijama i terenima stekne manje ili više jasnu predstavu o tome šta tu može da očekuje u zavisnosti od godišnjeg doba, meteoroloških i hidroloških uslova i drugih faktora, koji sami ili u sadejstvu s drugima određuju kako da pristupimo pecanju u različitim delovima sezone. Kada je zima nalik ovoj prethodnoj, očekivanja od proleća uglavnom su optimistična. Temperatura vode Dunava, naime, prethodnih meseci nije nijednog trenutka pala do nivoa na kom bi se šaran ukrtožio, a vodostaj je cele zime bio povišen ali ne drastično.
Da taj optimizam u mom slučaju nije bio bez pokrića, pokazalo se prilikom prvog izlaska. Ali iako je ranijih godina bilo skoro pravilo da prvi šarani u sezoni dolaze na debele crvene gliste i kukuruz šećerac, pri čemu se dešavalo i da gliste budu efikasnije, ništa od toga ovog proleća nije se potvrdilo, jer kako sam i pomenuo u prošlom tekstu, imao sam samo nekoliko »peševa« na glistu a ništa na kukuruz. Pozitivan ishod donela je odluka da pred kraj tog pecanja probam da lovim na male plivajuće bojlije, budući da mi je SBS Pop Up C3, prečnika 8 mm, doneo predivnog šarana teškog tačno 6 kg.
POVEDEN TIME, U NAREDNIH NEKOLIKO izlazaka forsirao sam SBS C3 i SBS M1 (prvi ima začinsko-voćnu aromu a drugi začinsku), te SBS C1 (s mešanom aromom »Toffee & Tigernut«, tj. s kombinacijom mirisa karamela i tigrovog oraha), koji je ribi takođe bio zanimljiv. Nizali su se sitniji komadi, ali mi je spao i jedan krupniji, čiju sam težinu procenio na preko 5 kg.
Pošto su mi na tih nekoliko pecanja društvo naizmenično pravili drugari Nemanja Ranđelović i Kristijan Jelača, mogli smo sebi da dozvolimo luksuz da pecajući na više štapova istovremeno nudimo ribi razne mamce, uključujući i gliste, kukuruz šećerac i kuvani Cukk kukuruz različitih aroma. Ali ni na tim pecanjima ni na onim nešto kasnijim, kada sam bio sam, ni sa čim od navedenog nisam imao uspeha – šaran je bio zainteresovan isključivo za pop-apove.
ALI POSLEDNJI VIKEND PRED lovostaj bio je slučaj za sebe, koji me je po ko zna koji put podsetio na to da onaj ko ima iole veće ambicije u lovu šarana mora u arsenalu imati širok spektar mamaca.
Prvog dana, u subotu 30. marta, šaran je bio apsolutno nezainteresovan za sva tri do tada efikasna SBS pop-apa (C1, M1 i C3), što nas je nateralo da potražimo drugo rešenje. Našli smo ga u otopivom apteru Steg (Steg Soluble Upters), prečnika 8 mm, sa aromom meda, dakle drugačijeg mirisa od sva tri koja su davala ribu u prethodnom periodu. Brzo je doneo prelepog šarana od 4,8 kg, a onda još tri malo teža od 2 kg, tako da smo do podneva nas dvojica imali ukupno... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br 608-)