Ve­o­ma če­sto se de­ša­va da se si­tu­a­ci­ja to­kom uspe­šnog ri­bo­lo­va od­jed­nom pot­pu­no pro­me­ni i da ri­ba ko­ja je je­la kao lu­da na­jednom pot­pu­no sta­ne. Ne­ki pe­ca­ro­ši na to ne obra­ća­ju pa­žnju, već na­sta­vlja­ju da ra­de isto što i do ta­da, oče­ku­ju­ći da ri­ba opet kre­ne, a dru­gi tra­že re­še­nje, me­nja­ju­ći si­stem, ma­mac ili pre­zen­ta­ci­ju. Re­zul­tat ta­kvog eks­pe­ri­me­ri­men­ti­sa­nja ne­ka­da mo­že bi­ti iz­ne­na­đu­ju­ći

Topla MlavaPo­sto­je te­re­ni o ko­ji­ma sam do sa­da slu­šao pri­če – pri­če o ulo­vi­ma, krup­noj ri­bi, bo­gat­stvu ri­bljeg fon­da. Je­dan od njih je To­pla Mla­va kod Ko­stol­ca. To je od­vod­ni ka­nal kroz ko­ji ter­mo­e­lek­tra­na Ko­sto­lac is­pu­šta to­plu vo­du u Du­nav. To­kom go­di­na, ovaj re­vir po­stao je na­da­le­ko po­znat po ra­zno­vr­snom i bo­ga­tom ri­bljem fon­du, ka­ko ci­pri­ni­da ta­ko i gra­blji­vi­ca, te na nje­ga osim ri­bo­lo­va­ca iz Bra­ni­če­va do­la­ze i oni iz sred­njeg Po­mo­ra­vlja, pa i iz uda­lje­ni­jih kra­je­va cen­tral­ne Sr­bi­je. To­pla Mla­va se ne le­di ni u naj­hlad­ni­jim pe­ri­o­di­ma, a nje­na tem­pe­ra­tu­ra po­go­du­je ri­bi ko­ja osta­je ak­tiv­na i hra­ni se go­to­vo ce­le go­di­ne. Ovaj re­vir po­znat je po od­lič­nim ulo­vi­ma ša­ra­na, ali i ba­bu­ške i raz­ne be­le ri­be, ko­joj sam se i ja pr­ven­stve­no na­dao ka­da sam ko­nač­no do­šao u pri­li­ku da se na nje­mu opro­bam pe­ca­ju­ći na fi­der.

Put od­re­di­šta smo kre­nu­li ve­o­ma ra­no, i ra­ni­je ne­go ina­če, ta­ko da smo se na oba­li To­ple Mla­ve na­šli još pre svi­ta­nja. Iz­gle­da­la je pi­to­mo, mo­glo bi se re­ći čak po­ma­lo uspo­re­no. Od­mah po do­la­sku smo se su­sre­li sa pr­vim pro­ble­mom. Vo­da se bi­la po­vu­kla za 3-4 m, osta­viv­ši za so­bom po­jas bla­ta. To smo re­ši­li uz ma­lo sna­la­žlji­vo­sti, ta­ko što smo u po­jas vi­so­ke tra­ve na­ne­li gra­nje i su­vu tra­vu, što je dr­ža­lo sto­li­ce ta­man to­li­ko da ne po­to­nu u me­ko tle.

DOK SE SUN­CE PO­MA­LJA­LO, već sam me­šao hra­nu. S ob­zi­rom na to da sam imao in­for­ma­ci­ju da se pod­jed­na­ko do­bro pe­ca­ju de­ve­ri­ka i ba­bu­ška, od­lu­čio sam se za već pro­ve­re­nu kom­bi­na­ci­ju. Ke­su Gold Me­dal Brown po­me­šao sam sa 500 g bo­je­nog kek­sa krup­ni­je gra­nu­la­ci­je, do­dao 1,5 kg te­ške ze­mlje i sve to po­ja­čao sa 400 g še­ćer­ca i 400 g ku­va­ne pše­ni­ce. Uz to ću u sva­ku dru­gu hra­ni­li­cu do­da­va­ti br­zo to­pi­ve mi­kro­pe­le­te ve­li­či­ne 1,5 i 3 mm.

Pre pr­vog ba­ca­nja son­di­rao sam te­ren. Dno je či­sto, bez za­kač­ki, a du­bi­na se po­la­ko po­ve­ća­va do sre­di­ne ka­na­la, gde je oko 2 m. Ši­ri­na ko­ri­ta va­ri­ra iz­me­đu 45 i 50 m, a tok je pri­lič­no jak (iako iz­gle­da kao da spo­ro i le­njo gu­ra), ta­ko da sam oda­brao DG hra­ni­li­cu od 40 g, sa kram­po­ni­ma.

Pre pr­vog ba­ca­nja imao sam još je­dan pro­blem. Ve­tar se baš raz­du­vao. To mi se uči­ni­lo kao ide­al­na pri­li­ka da ume­sto naj­lo­na ko­ri­stim upre­de­nu stru­nu, ko­ja je sko­ro sa­svim ne­te­glji­va i di­rekt­ni­je pre­no­si udar­ce ri­be na vrh ko­ji se lju­lja na ve­tru. Ta­ko se Tu­ber­ti­ni Vi­ral, de­blji­ne 0,08 mm, na­šao na još jed­nom te­stu.

Dve-tri hra­ni­li­ce sam iz­ba­cio bez mam­če­nja, a on­da sam na udi­cu ve­li­či­ne 14, na pred­ve­zu od 50 cm, oka­čio dva be­la cr­va. Ne­du­go po nje­nom po­zi­ci­o­ni­ra­nju u sre­di­ni to­ka, imao sam i pr­vi uda­rac. Ba­bu­ška je iz­u­zet­no ala­vo uze­la ma­mac. Bio je to od­li­čan po­če­tak, a na­sta­vak je bio još bo­lji, jer sam od tog mo­men­ta ne­ko vre­me ri­bu imao u sva­kom za­ba­ča­ju, s tim što bi na sva­kih 7-8 ba­bu­ški do­šlo ma­nje ša­ran­če, sa ko­jim bi bor­ba na la­gan pri­bor bi­la pra­vo uži­va­nje. Idi­la je tra­ja­la do 9 č, a on­da je ume­sto ti­pič­nog udar­ca za ba­bu­šku usle­di­lo sa­mo bla­go ti­tra­nje vr­ha i na udi­ci se na­šao »peš« (gla­voč). To se po­no­vi­lo u na­red­na dva ba­ca­nja i na­sta­vi­lo u sle­de­ćih 15 mi­nu­ta, a ba­bu­ška kao da je pot­pu­no ne­sta­la... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 408-)

fShare