Iako ne spa­da u ri­be ko­je u hlad­noj vo­di po­seb­no do­bro ra­de, klen se i u ovom pe­ri­o­du, uz pra­vi­lan pri­stup, mo­že uspe­šno lo­vi­ti. Vi­ro­vi uz sa­mu oba­lu i na ma­lim re­ka­ma če­sto kri­ju krup­ne ko­ma­de, ko­ji če­ka­ju da im naš ma­mac do­spe pred nos.

To­kom pr­ve de­ka­de fe­bru­a­ra u ve­li­kom de­lu Sr­bi­je te­ku­ći­ce su bi­le vi­so­ke i mut­ne zbog obil­nih ki­ša i kop­nje­nja sne­go­va. U oko­li­ni Le­skov­ca, usled ota­pa­nja po­to­njih na obli­žnjim pla­ni­na­ma, čak i kad su ni­voi re­ka po­če­li po­ma­lo da opa­da­ju vo­de se ni­su znat­ni­je iz­bi­stri­le. U ta­kvim uslo­vi­ma, mi, naj­za­gri­že­ni­ji, uglav­nom smo pe­ca­li sko­ba­lja na pri­to­ka­ma Ju­žne Mo­ra­ve, na ko­joj se ni­je mo­glo lo­vi­ti jer je vo­do­staj do­sti­zao i +390 cm. Ma­nje re­ke, kao što je Ja­bla­ni­ca, na ko­ju sam naj­vi­še od­la­zio, sko­ba­lja su uglav­nom da­va­le na la­ku du­bin­ku i gli­stu, ali se sva­ko ma­lo ja­vljao i po­ne­ki lep klen. I ja sam pe­ca­ju­ći sko­ba­lja imao tri kle­na u dva iz­la­ska, i to pri­stoj­na, od 400-500 g. Sve su to bi­li pra­vi le­pi zim­ski pri­mer­ci, de­be­li, zdra­vi, ali ve­ro­vat­no i vr­lo glad­ni, jer su ve­li­ke vo­de spra­le dno i od­ne­le sa nje­ga sit­ne or­ga­ni­zme ko­ji­ma se ri­ba hra­ni. To me je mo­ti­vi­sa­lo da pro­bam da ne­ko­li­ko da­na po­sve­tim ci­lja­nom lo­vu kle­na, i to na cr­ve­nu gli­stu – je­dan od naj­bo­ljih ma­ma­ca za mut­nu vo­du.

Glista u viru

Dok je ve­ći­na mo­jih dru­ga­ra i osta­lih ko­le­ga pe­ca­la du­bin­kom i gli­stom sko­ba­lja tik uz oba­lu, na pre­li­vi­ma i de­lo­vi­ma sa spo­ri­jim to­kom, ja sam kle­na tra­žio na me­sti­ma na ka­kvi­ma se on ina­če ra­do za­dr­ža­va – ta­ko­đe uz sa­mu oba­lu, ali u vi­ro­vi­ma i na po­zi­ci­ja­ma gde se ma­ti­ca lo­mi i vr­ti iza ne­kog de­be­log obo­re­nog dr­ve­ta ili pa­nja. Mno­ge ta­kve lo­ka­ci­je su ne­pri­stu­pač­ne i za­ra­sle u sva­ko­ja­ko ra­sti­nje, jer se na nji­ma ne pe­ca če­sto, ali me ni­je mr­ze­lo da se ma­lo odvo­jim od dru­štva i po­tru­dim da na­đem kle­no­ve. Na sva­kom iz­gled­nom me­stu osta­jao sam naj­vi­še dva­de­se­tak mi­nu­ta i išao da­lje, a pe­cao sam fi­der šta­pom Sar­fix Ho­ri­zon­te od 3,6 m, sa vr­hom od 2 oz (56 g), ma­ši­ni­com Mitchell 400X, te osnov­nim naj­lo­nom od 0,18 mm, na ko­ji sam na­vla­čio spi­ral­no olov­ce od 5-10 g. Is­pod nje­ga sam ve­zi­vao vir­bli­cu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 370-)

fShare