Ka­da u pro­le­će te­ku­ći­ce mren­skog re­gi­o­na na­bu­ja­ju i za­mu­te se od to­plje­nja sne­ga i če­stih ki­ša, pe­ca­nje mre­ne na plo­vak po­sta­je go­to­vo ne­mo­gu­ća mi­si­ja. To je pra­vo vre­me za lov du­bin­skim me­to­dom, sa olo­vom do­volj­no te­škim da mo­že da dr­ži si­stem i me­stu i u naj­ja­čoj stru­ji i sa udi­com na­mam­če­nom sno­pom gli­sta.

Na Ju­žnoj Mo­ra­vi, u Gr­de­lič­koj kli­su­ri, mre­nu naj­če­šće pe­cam vo­žnjom plov­ka, na hleb, cr­vi­će, rov­ce itd. Me­đu­tim, u si­tu­a­ci­ja­ma ka­da zbog vi­so­kog vo­do­sta­ja i dru­gih ote­ža­va­ju­ćih fak­to­ra ne mo­gu da lo­vim na taj na­čin, pri­be­ga­vam ne­koj od sta­tič­nih teh­ni­ka, po­put fi­de­ra ili sta­ro­mod­ne ali i da­lje efi­ka­sne kla­sič­ne du­bin­ke, pri če­mu za ma­mac sko­ro uvek ko­ri­stim gli­stu.

Gliste u mutljagu

Go­to­vo či­tav fe­bru­ar je na pod­ruč­ju Gr­de­lič­ke kli­su­re pro­te­kao u zna­ku obil­nih pa­da­vi­na i ja­ke vo­de. U ta­kvim uslo­vi­ma u re­ku do­spe­va ve­li­ka ko­li­či­na gli­sta, pa ni­je čud­no što se mno­ge ri­be, a pre svih som i mre­na, pre­te­žno nji­ma hra­ne. Ka­ko se som u pr­voj po­lo­vi­ni mar­ta ni­je ja­vljao na re­vi­ri­ma na ko­ji­ma naj­če­šće pe­cam, re­šio sam da po­tra­žim mre­nu. Usled vi­so­kog vo­do­sta­ja, iz­bor me­sta bio je ogra­ni­čen, ali sam na kra­ju ipak us­peo da u bli­zi­ni Pre­de­ja­na na­đem zgod­nu po­zi­ci­ju, sa ko­je se či­ni­lo da ću mo­ći da pla­si­ram te­ška olo­va i udi­ce na­mam­če­ne krup­nim gli­sta­ma što sam ih po­neo od ku­će.

MA­TI­CA JE VE­LI­KOM BR­ZI­NOM ju­ri­la uz le­vu oba­lu, dok je na mo­joj stra­ni re­ke vo­da bi­la spo­ra, zbog uva­le i ru­pe na pe­sko­vi­to-šljun­ko­vi­tom dnu, na kom ni­je bi­lo gra­nja ni­ti dru­gih pre­pre­ka ko­je bi mi ote­ža­va­le ri­bo­lov. Spre­mio sam dva šta­pa, a ka­ko bih bio si­gu­ran da će mo­ji si­ste­mi osta­ti ta­mo gde sam na­u­mio da ih pla­si­ram, opre­de­lio sam se za olo­va te­ška 50 i 70 g, dok su osta­tak mon­ta­že či­ni­li pred­vez dug 40 cm od naj­lo­na Mi­var­di Match FC preč­ni­ka 0,25 mm i udi­ca Mu­stad ve­li­či­ne 4, do­volj­no ve­li­ka da na nju mo­gu da na­ni­žem ne­ko­li­ko krup­nih gli­sta.

Zbog po­sla sam mo­rao da pe­cam u po­po­dnev­nim ča­so­vi­ma, a bu­du­ći da je vre­me tih da­na bi­lo le­po, pro­ce­nio sam da ću naj­ve­će šan­se za uspeh ima­ti pred mrak, pa sam na vo­du do­šao oko 16 č s na­me­rom da pe­cam do 18 č. Ne­str­plji­vo sam za­ba­cio oba šta­pa i seo na sto­li­či­cu, na­da­ju­ći se da ne­ću du­go če­ka­ti.

Ali pr­vi kon­kre­tan uda­rac imao sam sko­ro sat i po ka­sni­je. Po­što se jed­nom sna­žno po­vio, vrh šta­pa je mi­ro­vao, što se če­sto de­ša­va ka­da mre­na usi­sa ma­mac i osta­ne na me­stu. Ni­sam hteo da ri­zi­ku­jem da is­plju­ne udi­cu, pa sam uda­rio kon­tru i ose­tio sna­žan ot­por. Iako se mre­na te­ška oko 1 kg di­vlje oti­ma­la, za­hva­lju­ju­ći ja­kom pri­bo­ru iz­va­dio sam je za ma­nje od dva mi­nu­ta. Udi­ca joj je bi­la du­bo­ko u gr­lu, pa mi je tre­ba­lo do­sta vre­me­na da je ot­ka­čim a da lo­vi­nu pri­tom ne po­vre­dim. Za­tim sam na br­zi­nu na­pra­vio jed­nu fo­to­gra­fi­ju, vra­tio ri­bu u vo­du i kre­nuo ku­ći... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 372-)