Ri­ba se ni na me­sti­ma na ko­ji­ma se re­dov­no pri­hra­nju­je ne po­na­ša sva­kog da­na na isti na­čin, tj. ne re­a­gu­je uvek jed­na­ko do­bro na pri­ma­mu i po­nu­đe­ne mam­ce, ni­je uvek na is­toj da­lji­ni od oba­le, ni­ti je­de u isto vre­me. Ali oni ko­ji su sprem­ni da ma­lo vre­me­na po­tro­še na eks­pe­ri­men­ti­sa­nje i zna­ju šta sve tre­ba pro­ba­ti uvek us­pe­ju da »iš­čač­ka­ju« bar ne­što

Po­što pri­pa­dam sve broj­ni­joj po­pu­la­ci­ji onih ko­ji su aler­gič­ni na am­bro­zi­ju, kra­jem le­ta već ne­ko­li­ko go­di­na po pra­vi­lu imam simp­to­me ti­pič­ne za ja­ku pre­hla­du. Pro­blem je što to ne tra­je sa­mo par da­na, kao kod pre­hla­de, već i po me­sec-dva. Ra­ni­je me to ipak ni­je spre­ča­va­lo da ka­ko-ta­ko odr­žim ri­tam iz­la­za­ka na vo­du i pe­ca­nju se po­sve­tim ma­kar jed­nom u ne­de­lji (to­kom vi­ken­da). Me­đu­tim, ove go­di­ne go­to­vo ceo me­sec ni­sam bio u sta­nju da sku­pim do­volj­no sna­ge ni da se spa­ku­jem i spre­mim za ri­bo­lov, a ka­mo­li da sa­ti­ma za­ba­cu­jem te­ške hra­ni­li­ce po iz­u­zet­no to­plom vre­me­nu (ka­kvo je obe­le­ži­lo av­gust i po­če­tak sep­tem­bra). Iako mi je moj pri­ja­telj Dra­gan Dra­škić nu­dio da odem do nje­go­vog spla­va na Sa­vi kod Um­ke (gde ne mo­ram da do­la­zim po mra­ku ne bih li se na ne­koj iz­da­šnoj po­zi­ci­ji iz­bo­rio za slo­bod­no me­sto po­red vo­de), na kra­ju sam bio pri­nu­đen da mu se za­hva­lim na to­me i osta­nem kod ku­će.

SRE­ĆOM, KA­DA JE KRA­JEM PR­VE PO­LO­VI­NE sep­tem­bra do­šlo do na­glog za­hla­đe­nja, ose­tio sam iz­ve­sno olak­ša­nje, iako ta­kva dra­stič­na pro­me­na si­gur­no ni­je uti­ca­la baš po­volj­no na ak­tiv­nost ri­be. Da bih ko­nač­no kre­nuo u ri­bo­lov, bi­lo je do­volj­no sa­mo da mi Dra­gan po­ša­lje sli­ku amu­ra od go­to­vo 15 kg, kog je sa spla­va ulo­vio jed­nim od svo­jih ša­ran­skih pa­ra­bo­li­ka Ro­bin­son, na si­stem i ma­mac na­me­njen ša­ra­nu (za kog tu re­dov­no ba­ca ku­va­ni ku­ku­ruz am­ba­rac). Moj pri­ja­telj je ove se­zo­ne na is­toj po­zi­ci­ji već imao vi­še ve­li­kih ša­ra­na (od ko­jih ste ne­ke vi­de­li na stra­ni­ca­ma ra­ni­jih bro­je­va Ri­bo­lo­va), ali ovo mu je naj­ve­ći ovo­se­zon­ski ulov i za­i­sta lep tro­fej, po­go­to­vo za Sa­vu, na ko­joj se ta­kvi amu­ri ve­o­ma ret­ko hva­ta­ju. 

NA­RAV­NO, NI­SAM PRE­TEN­DO­VAO NA TA­KAV ulov ka­da sam sa za­do­volj­stvom pri­hva­tio Dra­ga­nov pred­log da u pe­tak po pod­ne, po­sle po­sla, odem do nje­ga da pro­ve­de­mo ne­ko­li­ko sa­ti pe­ca­ju­ći fi­de­rom. Ina­če, već du­že vre­me, po ve­li­kim vru­ći­na­ma i ni­skom vo­do­sta­ju, u oko­li­ni Be­o­gra­da ni­je pre­ko da­na bi­lo mno­go uspe­ha u pe­ca­nju tom teh­ni­kom, ali je noć­ni ri­bo­lov po­sled­njih da­na bio po­čeo da da­je so­lid­ne ulo­ve. I prem­da ne prak­ti­ku­jem noć­no pe­ca­nje, a uz to se još uvek ni­sam ose­ćao naj­bo­lje, po­go­to­vo ne za fi­de­ri­sa­nje na ve­li­koj re­ci, ko­je je zah­tev­no čak i za mla­đe lju­de u do­broj for­mi, či­ni­lo mi se sa­svim pri­hva­tlji­vim da jed­no po­pod­ne i pr­vih par sa­ti mra­ka pro­ve­dem u ri­bo­lo­vu sa Dra­ga­no­vog spla­va.

PRE PO­LA­SKA NA VO­DU ni­je bi­lo mno­go vre­me­na za pla­ni­ra­nje, a ka­ko im­pro­vi­zo­va­nje ni­je moj uobi­ča­je­ni pri­stup, u fu­tro­lu sam uba­cio ne­ko­li­ko fi­der šta­po­va te­ži­ne ba­ca­nja do 150 g i je­dan sa t.b. do čak 350 g, a u tor­bu ka­ve­zne hra­ni­li­ce te­ži­na od 60 do 100 g i AS Flat Met­hod hra­ni­li­ce s ote­ža­njem od 80 g, te raz­ne ve­za­ne udi­ce – od onih naj­sit­ni­jih, na pred­ve­zi­ma od mo­no­fi­la de­blji­ne 0,10 mm, pre­ko ne­što ja­čih i ve­ćih, »ise­a­ma« ti­pa s tr­nom, do ve­ćih ša­ran­ki s dla­kom, ve­za­nih upre­de­nom stru­nom.

Od ma­ma­ca sam po­neo me­sne cr­vi­će, pin­ki­je, raz­ne vaf­te­re i Cukk ku­ku­ruz, a za slu­čaj da bu­de vre­me­na i po­tre­be da se pe­ca me­tod fi­de­rom na­šla se tu i ku­ti­ja Me­leg Soft pe­le­ta. Hra­nu za kla­sič­ne ka­ve­zne hra­ni­li­ce s »kram­po­ni­ma« pri­pre­mio sam na br­zi­nu (što baš ne vo­lim), od me­ša­vi­ne ne­ko­li­ko ra­ni­je na­če­tih ke­sa Van den Eynde pri­ma­ma, ko­je če­sto ko­ri­stim na Sa­vi (Gros Gar­don, Sec­ret i Re­cord), a po­što omi­lje­ni Ri­ver Ace ni­sam imao u kuć­nim za­li­ha­ma, do­dao sam u sme­su i Gol­den Fish Fe­e­de­re Xtre­me i te­šku ze­mlju.

KA­DA SAM STI­GAO NA VO­DU, do­če­kao me je iz­u­zet­no jak i pri­lič­no hla­dan ve­tar, što mi se uop­šte ni­je svi­de­lo, ali tu se ni­šta ni­je mo­glo. Na li­cu me­sta sam se od­lu­čio za moj sta­ri i u ova­kvim si­tu­a­ci­ja­ma uobi­ča­je­ni pri­stup. Na je­dan štap du­ži­ne 3,9 m i t.b. 150 g (For­max Ac­ce­la Dis­tan­ce) na­mon­ti­rao sam si­stem s ma­lom udi­com, na ko­ju ću kao ma­mac ka­či­ti cr­vi­će i pin­ki­je u ra­znim kom­bi­na­ci­ja­ma. Na­i­me, ka­da pla­ni­ram da pe­cam be­lu ri­bu či­ja ve­li­či­na i ni­vo ak­tiv­no­sti mi ni­su po­zna­ti, uvek po­či­njem »fi­no«. To pre sve­ga zna­či da ko­ri­stim sit­nu udi­cu (ovog pu­ta Tra­buc­co 623 XK ve­li­či­ne16) i ta­nak pred­vez (naj­če­šće od naj­lo­na For­max Rig Ma­ster, de­blji­ne 0,10 mm). To či­nim zbog to­ga što bi me po­če­tak s ne­kim gru­bljim si­ste­mom mo­gao do­ve­sti u za­blu­du da ri­be ne­ma, iako bi je za­pra­vo od uzi­ma­nja ma­ma­ca od­bi­jao pre­te­ra­no grub si­stem. Even­tu­al­no spa­da­nje (tj. gu­bi­tak) ne­kog krup­ni­jeg pri­mer­ka be­le ri­be u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji me ne za­bri­nja­va – jed­no­stav­no na­sta­vim pe­ca­nje s ne­što ve­ćom udi­com ili de­bljim pred­ve­zom. Na­rav­no, ka­da idem na ša­ra­na (ko­ji ina­če ret­ko uda­ra), pri­stup je su­pro­tan – tu ne­ma me­sta eks­pe­ri­men­ti­sa­nju i fi­no­ći, pa udi­ca mo­ra bi­ti pri­me­re­ne ve­li­či­ne i sna­ge.

DRA­GAN JE VEĆ BIO ZA­BA­CIO pa­ra­bo­li­ke za ša­ra­na, a on­da je uzeo svoj fi­der, ko­ji je za­ba­ci­vao ma­lo uz­vod­no od mo­jih šta­po­va. Po­što je i on za fi­der ko­ri­stio cr­vi­će kao ma­mac, do­go­vo­ri­li smo se da ja na dru­gi štap (Tra­buc­co Pro­xi­ma, du­ži­ne 3,9 m i t.b.150 g) na­mon­ti­ram si­stem s udi­com »ise­a­ma« ti­pa i tr­nom, na ko­ji ću mon­ti­ra­ti vaf­te­re (sit­ne boj­li­je ko­ji su ta­ko ba­lan­si­ra­ni da leb­de tik iz­nad udi­ce, tj. sa­svim ma­lo se iz­di­žu sa dna). Na njih bi, na­da­li smo se, mo­gla da do­đe ne­ka le­pa de­ve­ri­ka, ali čak i ša­ran, ko­ji na ovom me­stu ni­je re­dak, po­go­to­vo ka­da ga Dra­gan re­dov­no hra­ni. Ina­če, pe­ca­li smo na da­lji­ni od 40 m od spla­va, ko­ri­ste­ći hra­ni­li­ce s ote­ža­njem od 70 g. I ma­da ne bi bi­lo la­ko pri­bo­rom ko­ji sam imao iz­va­di­ti naj­ve­će pri­mer­ke ko­ji su se ov­de ja­vlja­li po­sled­njih go­di­na, s onim ma­njim (te­škim ne­ko­li­ko ki­la), ko­ji su ipak znat­no če­šći, već bi se ne­ka­ko mo­glo iza­ći na kraj. U sva­kom slu­ča­ju, vre­de­lo je pro­ba­ti... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 620-)

 

 

fShare