U mno­gim evrop­skim ze­mlja­ma, a pre sve­ga u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, štu­ka­ro­ši na ke­de­re uspe­šno lo­ve tzv. mo­bil­nim pri­stu­pom, ta­ko što idu od me­sta do me­sta, sa ma­lom ko­li­či­nom opre­me (naj­če­šće sa sa­mo jed­nim šta­pom, ke­der-kan­tom, tor­bi­com sa sit­nim pri­bo­rom i me­re­do­vom) i na sva­kom se za­dr­že 10-15 mi­nu­ta. Ta­kav na­čin pe­ca­nja pri­men­ljiv je i na na­šim vo­da­ma.

Dok va­ra­li­ča­re­nje štu­ke sa oba­le pod­ra­zu­me­va mno­go pe­ša­če­nja i če­ste pro­me­ne po­zi­ci­ja, pe­ca­nje na ke­de­ra ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca po­ve­zu­je sa du­go­traj­nim bo­rav­kom na jed­nom me­stu, iako nig­de ne pi­še da ta­ko mo­ra da bu­de. Svi zna­mo ka­ko je­se­nji i zim­ski lov štu­ke na po­pu­lar­nu ba­le­ri­nu obič­no iz­gle­da. Na­kon što iza­đe­mo iz to­plog auto­mo­bi­la i žu­re­ći da pre­tek­ne­mo dru­ga­re do­gra­bi­mo svo­je šta­po­ve, tor­be i kan­te sa ke­de­ri­ma, sju­ri­mo se pre­ko bla­ta i opa­log li­šća ne bi­smo li što pre za­u­ze­li do­bro me­sto, sa ko­ga se bez pre­ke po­tre­be ne­će­mo po­me­ra­ti bar do ruč­ka.

pretraga

U da­ni­ma ka­da je štu­ka ak­tiv­na, ta­kav pri­stup mo­že da do­ne­se i od­lič­ne re­zul­ta­te, na­ro­či­to ako vo­da ni­je iz­lo­že­na pre­ve­li­kom pri­ti­sku ri­bo­lo­va­ca, a štu­ke su re­la­tiv­no broj­ne i ni­su za­pla­še­ne pri­su­stvom lju­di. U su­prot­nom, upor­no se­de­nje na jed­noj po­zi­ci­ji, ma ko­li­ko ona bi­la do­bra, go­to­vo re­dov­no je osu­đe­no na ne­u­speh, po­seb­no to­kom du­žih pe­ri­o­da sa sun­ča­nim vre­me­nom i vi­so­kim va­zdu­šnim pri­ti­skom, ka­da se štu­ka sla­bi­je hra­ni i ma­lo kre­će. S dru­ge stra­ne, iz­gle­di za do­bar ulov znat­no će po­ra­sti ako ne bu­de­mo sta­tič­ni i sa­mi po­tra­ži­mo štu­ke ras­po­lo­že­ne za je­lo. A evo ka­ko to tre­ba ra­di­ti.

PR­VO, NE TRE­BA NO­SI­TI VI­ŠE OD DVA ŠTA­PA. Čak je i je­dan naj­če­šće sa­svim do­vo­ljan, a ako na ne­kom me­stu i bu­de mo­žda pro­sto­ra za dva,  »ma­njak« će­mo la­ko na­do­me­sti­ti če­stim za­ba­ča­ji­ma u si­tu­a­ci­ji kad ima­mo pri­li­ku da se olak­ša­no kre­će­mo.

Uko­li­ko lo­vi­mo na či­stom te­re­nu, na kom su me­sta po­ve­za­na re­la­tiv­no pro­hod­nim sta­za­ma i pu­telj­ci­ma, naj­bo­lji iz­bor je du­ži štap pa­ra­bo­lič­ne ak­ci­je, ka­kav bi i ina­če tre­ba­lo ko­ri­sti­ti za lov štu­ke na pri­rod­ne mam­ce sa oba­le, dug iz­me­đu 3,3 i 3,6 me­tra i te­ži­ne ba­ca­nja oko 100 g. Ali na za­ba­če­nim i ve­ge­ta­ci­jom ob­ra­slim po­zi­ci­ja­ma do ko­jih se sti­že po­sle mu­ko­trp­nog pro­bi­ja­nja kroz ba­gre­mac, žbu­nje, tr­sku i gra­nje (a ta­kve su po­zi­ci­je naj­če­šće mno­go pro­duk­tiv­ni­je od la­ko do­stup­nih), ži­vot će nam bi­ti lak­ši ako se opre­mi­mo »mot­kom« du­gom od 2,7 do 3 m. I ona, na­rav­no, mo­ra da bu­de od­go­va­ra­ju­će ak­ci­je, ka­ko bi­smo upr­kos ma­loj du­ži­ni da­le­ko, pre­ci­zno i me­ko za­ba­ci­va­li, ali i do­volj­no sna­žna da mo­že da se iz­bo­ri i sa krup­nim štu­ka­ma. Te­ži­na ba­ca­nja od 40 do 60 g je ide­al­na za ova­kve avan­tu­re, u ko­ji­ma su se do­bro po­ka­za­li i ose­tlji­vi­ji va­ra­li­čar­ski dvo­del­ci (uz mu­va­nje, ovo je jed­na od ret­kih di­sci­pli­na u ko­joj mo­že­mo uspe­šno da kom­bi­nu­je­mo va­ra­li­čar­ske šta­po­ve i pri­rod­ne mam­ce). Te­le­skop je lak­še no­si­ti od ku­će do vo­de, ali nam u pre­la­sku sa me­sta na me­sto nje­go­va ma­la tran­sport­na du­ži­na ne­će mno­go po­mo­ći, osim ako ga sva­ki put iz­no­va ne skla­pa­mo i raz­vla­či­mo. Osta­tak kom­ple­ta či­ne bi­lo ko­ja is­prav­na ma­ši­ni­ca sred­nje ve­li­či­ne... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 416-)

fShare