Odav­no je po­zna­to da bu­cov spa­da me­đu naj­ću­dlji­vi­je gra­blji­vi­ce. U ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma uda­ra na sve što mu ve­li­kom br­zi­nom pro­đe is­pred no­sa, ali če­sto ume da bu­de i ve­o­ma iz­bir­ljiv, po­ne­kad čak to­li­ko da uda­ra na sa­mo je­dan kon­kret­ni mo­del iz ce­le gru­pe va­ra­li­ca istog ti­pa. Baš se to ne­dav­no de­si­lo na­šem sa­rad­ni­ku Sr­đa­nu Sa­vu­lo­vu na kult­nom va­ra­li­čar­skom te­re­nu na Ti­si kod Be­če­ja.

 jesenji lov bucova na Tisi

Ka­da smo tog ju­tra, kra­jem sep­tem­bra, Ra­do­mir Kr­kić i ja sti­gli u No­vi Be­čej, sa na­me­rom da lo­vi­mo bu­co­ve na Ti­si kod be­čej­ske bra­ne, Sve­to­mir Tol­mač, ri­bo­ču­var RSV d.o.o, do­če­kao nas je re­či­ma: »E, hva­la bo­gu da do­đeš ma­lo i na Ti­su, da pe­caš i da pi­šeš o njoj. Sa­mo tvoj Ta­miš hva­liš, a ov­de se lo­ve mno­go ve­će ri­be«. Oko osam sa­ti uju­tro do­plo­vi­li smo na tri­de­se­tak me­ta­ra od bra­ne, kroz či­je je tri ka­pi­je vo­da ku­lja­la ve­li­kom br­zi­nom, a Sve­ta je re­kao: »Sta­ni­te ov­de, a ako vi­di­te da stru­ja no­si ča­mac, od­mah pa­li­te mo­tor i pun gas u ri­kverc! Ne­ko­li­ko lju­di se uto­pi­lo jer ih je vr­tlog po­vu­kao!«.

Usi­dri­li smo se na ivi­ci ma­ti­ce, ne­da­le­ko od čam­ca iz ko­ga su dva mom­ka u naj­ja­ču vo­du za­ba­ci­va­la i po­tom vr­lo br­zo pri­vla­či­la ov­de vr­lo po­pu­lar­ne si­ste­me sa pil­ke­rom od du­gu­lja­stog olo­va, na či­jem je do­njem kra­ju tro­kra­ka, i dve­ma mu­ši­ca­ma na ra­sto­ja­nju od po 50 cm. Dok su se pa­ko­va­li, vi­de­li smo da na ni­ska­ma ima­ju tri krup­na bu­co­va, a je­dan od njih je pro­ko­men­ta­ri­sao: »Sla­bo ra­di da­nas. Ove smo do­bi­li još u svi­ta­nje.«.

OPET ISTA PRI­ČA – po­mi­slio sam. Kad god ne­gde do­đe­mo za­to što ri­ba ra­di, ona sta­ne. Ipak, i le­ti­mi­čan po­gled go­vo­rio je da se na ovom te­re­nu ima šta uhva­ti­ti. U bli­zi­ni bra­ne, što sa oba­le, što iz ča­ma­ca, pe­ca­lo je pe­de­se­tak lju­di. »To je Ti­sa«, re­če Sve­ta dok sam bro­jao pe­ca­ro­še, i od­mah na­sta­vi: »Ona dvo­ji­ca iz čam­ca lo­ve smu­đa i so­ma, onaj ta­mo sa pla­vim čam­cem če­ka ša­ra­na, a oni na oba­li hva­ta­ju be­lu ri­bu. I sve to na po­te­su od dve­sta me­ta­ra.«. Ali, či­ni­lo se da ni­ko osim dvo­ji­ce po­me­nu­tih bu­cov­dži­ja tog ju­tra ni­je imao sre­će. Isto je bi­lo i kod nas, bu­du­ći da smo za dva sa­ta upor­nog ba­ca­nja do­bi­li sa­mo dva bu­cov­če­ta, i to oba na mu­ši­čar­ski štap i stri­me­re; na va­ra­li­ce ni­je bi­lo ni udar­ca, ni­ti smo vi­de­li ne­ki ra­ub krup­ni­jeg ko­ma­da... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 334, od 11.10.2013.)

fShare