Deo na­še naj­ve­će pla­nin­ske re­ke na po­te­su od Pe­ruć­ca do po­čet­ka Zvor­nič­kog je­ze­ra ne pri­vla­či ri­bo­lov­ce sa­mo iz­u­zet­nom le­po­tom pri­ro­de, već i pro­seč­nom lov­nom ve­li­či­nom sko­ba­lja i plo­ti­ca ka­kva se ne sre­će nig­de dru­gde kod nas, pa ni u re­gi­o­nu. Sa­da je pra­vi čas za lov naj­ve­ćih od tih ve­li­kih ri­ba, ko­je ne pra­šta­ju ni naj­ma­nju gre­šku ni­ti sla­bost pri­bo­ra ili si­ste­ma, pa tra­že od ri­bo­lov­ca da po­ve­de ra­ču­na o sva­kom de­ta­lju.

Drina

Sa­mo naj­za­gri­že­ni­ji ri­bo­lov­ci, me­đu nji­ma i ja, pe­ca­ju to­kom ce­le go­di­ne, pa i zi­mi, ali tem­pe­ra­tu­ra ko­ja je vi­še od dva me­se­ca bi­la znat­no is­pod nu­le spre­či­la je i ve­ći­nu nas u re­dov­nim iz­la­sci­ma na vo­du. Ko­li­ko je bi­lo hlad­no naj­bo­lje go­vo­ri či­nje­ni­ca da su do­sta du­go pod le­dom bi­le ne sa­mo sve sta­ja­ći­ce u ze­mlji, već i go­to­vo sve re­ke. Dri­na je jed­na od sa­mo ne­ko­li­ko na­ših te­ku­ći­ca ko­je ni­su bi­le pre­kri­ve­ne le­dom, pa smo moj dru­gar Da­ni­lo Va­so­je­vić i ja re­ši­li da du­ži pe­riod bez ijed­nog za­ba­ča­ja, ko­ji nam je obo­ji­ci te­ško pao, pre­ki­ne­mo baš na Dri­ni, i to u oko­li­ni Ba­ji­ne Ba­šte, na po mom mi­šlje­nju naj­lep­šem de­lu re­ke.

OVOG PU­TA DO­MA­ĆIN nam je bio je­dan od na­ših naj­u­spe­šni­jih mla­di­ča­ra Mla­đo Obre­no­vić, ko­ji od­lič­no ba­ra­ta i bo­lo­nje­zom, a od­mah po do­la­sku na do­go­vo­re­no me­sto sva tro­ji­ca smo se upu­ti­li na vo­du ka­ko bi­smo po­ku­ša­li da pre­va­ri­mo ne­kog sko­ba­lja ili plo­ti­cu. Iako smo po­ra­ni­li, ni­smo bi­li pr­vi – do­sta ri­bo­lo­va­ca već je uve­li­ko pe­ca­lo sa obe stra­ne re­ke. 

Iska­ka­nje krup­nih sko­ba­lja iz vo­de (ko­je ov­da­šnji ri­bo­lov­ci zo­vu ku­pa­njem) spe­ci­fič­no je za Dri­nu, a is­ku­stvo go­vo­ri da ma­mac tre­ba pla­si­ra­ti u li­ni­ji duž ko­je se ri­ba iz­ba­cu­je. Ovo­ga pu­ta to je bi­lo ve­o­ma da­le­ko od de­sne oba­le, uve­li­ko na bo­san­skoj stra­ni, pa sam re­šio da pe­cam sa ne­što ja­čim šta­pom i Pro­fis­hing plov­kom no­si­vo­sti čak 12 g. Uvek se tru­dim da lo­vim naj­fi­ni­jim mo­gu­ćim pri­bo­rom, ali sam ovog pu­ta od­stu­pio od tog pra­vi­la i u ko­li­ma osta­vio bo­lo­njez Col­mic Fi­u­me te­ži­ne ba­ca­nja 18 g, opre­de­liv­ši sa za isti mo­del du­ži­ne šest me­ta­ra, ali u ja­čoj ver­zi­ji, sa t.b. 25 g, ka­ko ne bih ri­zi­ko­vao da usled ve­o­ma da­le­kih za­ba­ča­ja sa ve­li­kim plov­ci­ma po­lo­mim štap. 

Pr­vo što uvek ura­dim pri do­la­sku na vo­du je­ste pri­pre­ma­nje pri­ma­me, što sam ovo­ga pu­ta na na­go­vor Da­ni­la i Mla­đa pre­sko­čio. Nji­ho­va ide­ja bi­la je da pro­ba­mo da pe­ca­mo bez hra­ne na hleb­nu ru­žu, tra­že­ći ri­bu baš ta­mo gde se iz­ba­cu­je, a da tek ako to ne da re­zul­tat pro­ba­mo da na­hra­ni­mo sa vr­lo ma­lo ku­pov­ne bra­šna­ste pri­ma­me po­me­ša­ne sa hle­bom. Po­slu­šao sam ih i po­če­li smo sa da­le­kim za­ba­ča­ji­ma, to­li­ko du­gim da smo mo­ra­li da pa­zi­mo da ne pre­ba­ci­mo ne­kog od ko­le­ga ko­je su pe­ca­le sa bo­san­ske stra­ne.

Na vo­di sam sreo Go­ra­na Ra­do­vi­ća Gi­cu, ko­le­gu iz srp­ske plov­ka­ro­ške re­pre­zen­ta­ci­je... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 422-)

fShare