U si­tu­a­ci­ji ka­da su mno­ge te­ku­ći­ce i sta­ja­ći­ce i u sla­bo na­se­lje­nim pod­ruč­ji­ma zna­tno si­ro­ma­šni­je ri­bom ne­go do pre ne­ku de­ce­ni­ju ili go­di­nu, sa­ma po­mi­sao da bi se ne­gde na pod­ruč­ju Be­o­gra­da mo­gle na »otvo­re­noj« vo­di lo­vi­ti ka­pi­tal­ne ba­bu­ške de­lu­je go­to­vo ne­ve­ro­vat­no. Ali, ka­da ri­bo­lo­vac ima zna­nje, ide­ju i upor­nost, i to je mo­gu­će.

Mali mamci velike babeUsled sple­ta raz­li­či­tih okol­no­sti, a pre sve­ga zbog po­ro­dič­nih i po­slov­nih oba­ve­za, iako sam imao ozbilj­ne am­bi­ci­je, ove go­di­ne sam mo­rao da se od­rek­nem tak­mi­čar­skog fi­der ri­bo­lo­va. Te­šio sam se da će mi to osta­vi­ti vi­še vre­me­na za slo­bod­no pe­ca­nje, a po­go­to­vo za bo­lje upo­zna­va­nje te­re­na na Ve­li­koj Mo­ra­vi oko Ja­go­di­ne, na ko­ji­ma sam pro­šle go­di­ne uhva­tio mno­go le­pih ri­ba. No baš u pe­ri­o­du ka­da sam pla­ni­rao da na njih odem, vi­so­ki vo­do­sta­ji su mi to one­mo­gu­ći­li, pa sam se okre­nuo ne­kim me­sti­ma u oko­li­ni Be­o­gra­da na ko­ji­ma sam ne­ka­da dav­no le­po pro­la­zio, ali sam ih po­sled­njih go­di­na pot­pu­no za­ne­ma­rio.

Prem­da sam po pri­ro­di ko­mu­ni­ka­ti­van i dru­že­lju­biv, u ri­bo­lo­vu vo­lim da se osa­mim ili da pe­cam sa ne­ko­li­ci­nom ko­le­ga iz klu­ba (KSR Ener­go tim), a iz­be­ga­vam ur­ba­ne te­re­ne i one na ko­ji­ma ima mno­go lju­di. Za­to mi ni­je te­ško pao trud po­tre­ban za po­nov­no upo­zna­va­nje sa ka­na­li­ma u Ma­ki­škom po­lju i u za­le­đu No­vog Be­o­gra­da, na ko­ji­ma sam kao de­te lo­vio pr­ve ri­be, a ko­ji su po­o­dav­no znat­no osi­ro­ma­še­ni, za­pu­šte­ni i da­le­ko od sta­re sla­ve, pa na nji­ma ma­lo ko po­ku­ša­va da pe­ca. Ali, uz ne­što ulo­že­nog vre­me­na, mno­go vo­lje i ener­gi­je, us­peo sam da pronađeм ne­ko­li­ko lo­ka­ci­ja na ko­ji­ma je od­li­čan ri­bo­lov i da­lje mo­guć, te sam se na nji­ma to­kom ne­ko­li­ko jun­skih ne­de­lja za­i­sta le­po na­pe­cao.

JE­DI­NI NA­ČIN DA NA NE­KIM me­sti­ma do­đem do oba­le bio je da sam pra­vim pri­la­ze. Po­ne­gde sam mo­rao da va­dim pod­vod­nu ve­ge­ta­ci­ju ka­ko bih imao pro­stor za za­ba­ci­va­nje i va­đe­nje ri­ba, a dru­gde sam im pra­vio za­klo­ne, po­ta­pa­ju­ći pri­ku­plje­ne gra­ne, pa­nje­ve ili obo­re­na de­bla. Sve sam to, na­rav­no, ra­dio što ti­še i dis­kret­ni­je, na­sto­je­ći da što ma­nje na­ru­šim am­bi­jent, ka­ko ne bih pri­vu­kao ni­či­ju pa­žnju. Kad god sam mo­gao išao sam na ta me­sta i ba­cao ma­nje ko­li­či­ne me­ša­nog zr­ne­vlja ili bra­šna­ste hra­ne.

U po­čet­ku mi se či­ni­lo da bi sav taj trud mo­gao bi­ti uza­lu­dan, a čak i oni klup­ski dru­go­vi ko­ji su mi uvek da­va­li po­dr­šku u ova­kvim »kre­a­tiv­nim« po­du­hva­ti­ma ovog pu­ta su mi sa­ve­to­va­li da se ma­nem ćo­ra­va po­sla.... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 353-)

fShare