Ma­lo ko­je pi­ta­nje u ve­zi s pri­bo­rom iza­zi­va to­li­ko in­te­re­so­va­nje kao ono o kva­li­te­tu sta­rih i no­vih če­kr­ka. Jed­ni tvr­de da su old­taj­me­ri bo­lji po svim bit­nim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma, dok dru­gi isto to ka­žu za sa­vre­me­ne ma­ši­ni­ce. A naj­re­al­ni­je bi bi­lo re­ći da je isti­na, kao i u mno­go če­­mu dru­gom, ne­gde na sre­di­ni.

stare ili nove

Ovaj tekst je na­pi­san iz po­tre­be da se od­go­vo­ri na jed­nu te­mu ko­ja je na dru­štve­nim mre­ža­ma i fo­ru­mi­ma po­sled­njih go­di­na do­šla u cen­tar pa­žnje i go­to­vo uvek ka­da se po­kre­ne iza­zo­ve re­ak­ci­je. To pi­ta­nje ko­je uz­bur­ka­va stra­sti gla­si: da li je bo­lje ko­ri­sti­ti sta­ru ili no­vu ma­ši­ni­cu za pe­ca­nje? Sta­ru – u smi­slu da je pro­iz­ve­de­na pre mno­go go­di­na, a no­vu – u smi­slu da je sa­vre­me­ne kon­struk­ci­je. Ali da bi­smo ih uop­šte mo­gli upo­re­di­ti, mo­ra­mo pr­vo upo­zna­ti teh­no­lo­ške, kon­struk­tiv­ne i di­zaj­ner­ske do­me­te do­ba u ko­jem su na­sta­ja­le.

PRE OT­PRI­LI­KE PO­LA VE­KA ot­po­če­la je ma­la re­vo­lu­ci­ja u pro­iz­vod­nji ma­ši­ni­ca za pe­ca­nje. Za ovo mo­žda naj­ve­će za­slu­ge ima­ju ne­mač­ki D.A.M. i fran­cu­ski Mitchell, ko­ji su pra­vi­li ne­ve­ro­vat­no kva­li­tet­ne i na­pred­ne če­kr­ke za ono vre­me. Uz njih su u igri bi­li Sha­ke­spe­a­re (Ja­pan), Da­i­wa (Ja­pan), ABU (Šved­ska) i osta­li. Kon­ku­ren­ci­ja je či­ni­la svo­je, pa su se svi utr­ki­va­li ko će pro­iz­ve­sti bo­lju i du­go­več­ni­ju ma­ši­ni­cu. Re­zon ko­jim su se vo­di­li bio je lo­gi­čan: kva­li­te­tom i du­go­traj­no­šću pri­vu­ći kup­ca i po­nu­di­ti mu ne­što či­me će bi­ti za­do­vo­ljan go­di­na­ma.

Me­đu­tim, de­si­lo se ne­što sa­svim neo­če­ki­va­no. Sa po­ra­stom bro­ja raz­li­či­tih mo­de­la, tr­ži­šte se po­la­ko za­si­ti­lo, pa je pro­da­ja po­če­la da opa­da. Za­što i ka­ko je do­šlo do ovo­ga? Za­to što su ri­bo­lov­ci ne­ra­do za­me­nji­va­li ono u šta su se mo­gli po­u­zda­ti. Jed­nom ku­plje­na ma­ši­ni­ca ra­di­la je de­ce­ni­ja­ma, pa ni­je bi­lo po­tre­be če­sto me­nja­ti taj deo pri­bo­ra. Pro­iz­vo­đa­či su to uvi­de­li (ne­ki na vre­me, a ne­ki, na­ža­lost, ka­sno), pa su po­če­li da re­zo­nu­ju i ra­de dru­ga­či­je. Ume­sto ma­ši­ni­ce ko­ja će tra­ja­ti več­no, po­nu­di­li su ne­što sa­svim su­prot­no! Jed­no­stav­no, bi­lo je po­treb­no na­vi­ći (na­vu­ći) kup­ce da če­kr­ke ku­pu­ju znat­no če­šće. I us­pe­li su! Da­nas je pro­se­čan rad­ni vek ma­ši­ni­ce dve-tri se­zo­ne ak­tiv­nog ko­ri­šće­nja ili tek ne­što vi­še. I svi to sma­tra­ju za nor­mal­no. Ma­ši­ni­ca je po­la­ko po­sta­la po­tro­šna ro­ba, što je i bio cilj ko­ji su pro­iz­vo­đa­či se­bi po­sta­vi­li. No iako mo­žda ne­ko­me to de­lu­je ne­mo­gu­će, sta­re i no­ve ma­ši­ni­ce se mo­gu di­rekt­no po­re­di­ti. Haj­de da vi­di­mo ka­ko.

PRI­LI­KOM KU­PO­VI­NE NO­VE MA­ŠI­NI­CE pa­žnja se naj­pre obra­ća na ukup­ni kva­li­tet, ro­bu­snost, kva­li­tet koč­ni­ce, su­per-sto­per, sla­ga­nje naj­lo­na itd. Ako upo­re­di­mo kva­li­tet, ro­bu­snost i traj­nost, di­le­me ne­ma. Old­taj­me­ri u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va od­no­se... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 370-)