Je­dan od na­ših naj­bo­ljih fi­de­ra­ša ot­kri­va re­cept za ci­lja­ni lov krup­nih de­ve­ri­ka fi­der teh­ni­kom na sta­ja­ći­ca­ma, ko­ji je ove go­di­ne raz­ra­dio pe­ca­ju­ći na je­ze­ri­ma bo­ga­tim ri­bom svih ve­li­či­na, gde ni­je jed­no­stav­no iz­be­ći sit­nu­ri­ju i lo­vi­ti sa­mo ve­će je­din­ke.

Po­sle ne­ko­li­ko se­zo­na pe­ca­nja na fi­der tak­mi­če­nji­ma u Sr­bi­ji i Ma­đar­skoj, ceo moj ži­vot po­čeo je po­la­ko ali si­gur­no da se vr­ti oko te ak­tiv­no­sti. I ta­man ka­da sam po­čeo da ostva­ru­jem bo­lje re­zul­ta­te, mo­rao sam da se od­se­lim iz Sr­bi­je u En­gle­sku i da tu za­poč­nem no­vi ži­vot. Na­rav­no, od­mah po do­la­sku na Ostr­vo po­čeo sam da raz­mi­šljam o na­stav­ku tak­mi­čar­ske ka­ri­je­re. Pro­u­ča­vao sam si­stem or­ga­ni­za­ci­je ri­bo­lo­va u svom no­vom okru­že­nju i vr­lo br­zo shva­tio da uop­šte ni­je jed­no­stav­no po­če­ti ba­vi­ti se tim spor­tom u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji. Ako ni­si član ne­kog lo­kal­nog ri­bo­lo­vač­kog klu­ba, ni­je ti do­pu­šte­no pe­ca­nje na re­ka­ma ili je­ze­ri­ma, a čak i za ku­po­vi­nu dnev­ne do­zvo­le na ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma mo­raš ima­ti »dr­žav­nu« do­zvo­lu, do ko­je se ta­ko­đe ne do­la­zi la­ko, jer tre­ba is­pu­ni­ti ve­li­ki broj uslo­va.

U po­čet­ku sam bio ve­o­ma za­bri­nut, po­što ni­sam mo­gao ni da pri­đem ne­koj bo­ljoj vo­di, a svet­sko pr­ven­stvo 2015. u Ho­lan­di­ji, na kom je tre­ba­lo da pe­cam za Sr­bi­ju, pri­bli­ža­va­lo se i va­lja­lo je što pre po­če­ti sa pri­pre­ma­ma. Sre­ćom, po­sle ne­ko­li­ko ner­vo­zom is­pu­nje­nih ne­de­lja, pri­ja­te­lji ko­je sam upo­znao na me­đu­na­rod­nim tak­mi­če­nji­ma po­mo­gli su mi da do­bi­jem do­zvo­lu za ne­ko­li­ko je­ze­ra. Ka­da su, to­kom pr­vih pe­ca­nja, en­gle­ske ko­le­ge ko­je sam tu upo­znao vi­de­le da uisti­nu vo­lim ri­bo­lov, te da imam vi­so­ko raz­vi­je­nu svest o po­tre­bi za oču­va­njem pri­ro­de i po­što­va­njem pra­vi­la, otvo­ri­la su mi se vra­ta na sko­ro svim re­vi­ri­ma i ste­kao sam pra­va ka­kva ima­ju svi do­ma­ći ri­bo­lov­ci.

deverika

Bio sam ve­o­ma sre­ćan zbog to­ga, ne sa­mo za­to što sam pri­jem u ri­bo­lo­vač­ku za­jed­ni­cu vi­so­kih etič­kih stan­dar­da do­ži­veo kao kom­pli­ment, već i sto­ga što sam sa­da mo­gao da poč­nem sa pri­pre­ma­ma za nad­me­ta­nje sa naj­bo­ljim svet­skim fi­de­ra­ši­ma.

Po­sle par me­se­ci ozbilj­nih tre­nin­ga po­čeo sam da sti­čem ja­sni­ju sli­ku o en­gle­skim vo­da­ma i da ostva­ru­jem i pr­ve bo­lje re­zul­ta­te. Naj­zna­čaj­ni­ja raz­li­ka u od­no­su na na­še sta­ja­ći­ce je to što se ov­de i na ve­li­kim pri­rod­nim aku­mu­la­ci­ja­ma ko­ri­ste pri­ma­me sa ri­bljim bra­šnom. Raz­log za to je jed­no­sta­van – te su vo­de ve­o­ma bo­ga­te ri­bom, što krup­nom, što sit­nom, a bu­du­ći da ove dru­ge (bo­dor­ke, cr­ven­per­ke, kru­pa­ti­ce, ma­nje de­ve­ri­ke...) ima ve­o­ma mno­go, ali da iz ne­kog raz­lo­ga ni­je lju­bi­telj ri­bljeg bra­šna, pri­hra­na­ma ko­je sa­dr­že tu kom­po­nen­tu u ve­ćoj se me­ri efi­ka­sno se­lek­tu­ju krup­ni­je je­din­ke... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 386-)

fShare