Je­dan od naj­bo­ljih bu­cov­dži­ja sa pro­sto­ra biv­še Ju­go­sla­vi­je u svom pr­vom tek­stu za naš list ot­kri­va gde tra­ži jed­nu od svo­jih omi­lje­nih gra­blji­vi­ca, na ko­je va­ra­li­ce lo­vi i na ko­ji na­čin uspe­va da sva­ke se­zo­ne uhva­ti ve­li­ki broj vr­lo krup­nih ko­ma­da

Ri­je­ka Bo­sna iz­vi­re is­pod pla­ni­ne Ig­man, kod Sa­ra­je­va, i pro­ti­če cen­tral­nim di­je­lom Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Na­kon 275 km du­gog pu­to­va­nja, od bo­san­skih br­do­vi­tih pred­je­la do rav­ni­čar­skih po­lja Po­sa­vi­ne, uli­je­va se u Sa­vu, kod Bo­san­skog Šam­ca. U svom sre­di­šnjem to­ku pro­sječ­no je ši­ro­ka 50–70 m, a u do­njem i pre­ko 120 m. U sred­njem di­je­lu, na kom ja i lo­vim, dno je pre­kri­ve­no uglje­nim plo­ča­ma, na ko­ji­ma se lje­ti for­mi­ra­ju ve­li­ke ko­lo­ni­je al­ge kla­do­fo­re, či­me se stva­ra­ju po­volj­ni uslo­vi za rast i raz­voj ci­pri­nid­nih vr­sta kao što su ško­balj, plo­ti­ca, klen, mren (kod Ze­ni­ča­na je mre­na mu­škog ro­da – prim. aut.). Iako je po pri­ča­ma sta­rih lju­di Bo­sna pri­je in­du­stri­ja­li­za­ci­je bi­la ve­o­ma bo­ga­ta mla­di­com, ra­me uz ra­me sa Dri­nom, sal­mo­ni­di su pri­lič­no ma­lo­broj­ni u ovom di­je­lu ri­je­ke, pa ima tek spo­ra­dič­nih ulo­va pa­strm­ke i mla­di­ce.

bucov

Do ra­ta i 1992. go­di­ne te­re­ni is­pod Ze­ni­ce ni­su bi­li na­se­lje­ni ri­bom bi­lo ko­je vr­ste, zbog ra­da Že­lje­za­re Ze­ni­ca, ko­ja je bi­la ve­li­ki za­ga­đi­vač. Ka­da se zbog rat­nih dej­sta­va taj gi­gant uga­sio, ve­li­ke ko­li­či­ne ri­be do­šle su do sa­me bra­ne is­pod gra­da, a me­đu nji­ma i ri­ječ­ni ban­dit bu­cov (bo­len), je­di­na gra­blji­vi­ca u sred­njem to­ku Bo­sne ko­ju mo­gu da lo­vim ci­je­le go­di­ne i ko­joj mo­gu da se na­dam u sva­kom iz­la­sku na vo­du.

No ovog pre­div­nog pre­da­to­ra ni ta­mo gdje je bro­jan ni­je la­ko pre­va­ri­ti. Šta­vi­še, ne­ka­da to iz­gle­da kao ne­mo­gu­ća mi­si­ja, i to naj­če­šće u si­tu­a­ci­ja­ma ka­da in­ten­ziv­no ra­u­ba i lo­vi kao na­ma u inat. Već sre­di­nom mar­ta bu­cov po­či­nje da se ak­tiv­no hra­ni. U pro­ljet­nom lo­vu – ta­ko ka­zu­ju mo­ja is­ku­stva – po­treb­no je na­ći lo­ka­ci­ju na ko­joj ne­ma ve­li­kog ko­me­ša­nja vo­de i gdje se gor­nji sloj ko­li­ko-to­li­ko za­gri­jao, što iz­ma­mlju­je sit­nu bi­je­lu ri­bu ka po­vr­ši­ni. Naj­pro­duk­tiv­ni­ja su mje­sta gdje ma­ti­ca ju­ri sre­di­nom ri­je­ke, dok se sa stra­na stva­ra­ju mir­ne zo­ne. U pro­lje­će bu­cov ne na­pa­da pre­vi­še agre­siv­no, pa br­zi­na vo­đe­nja va­ra­li­ce (ja ko­ri­stim vo­ble­re) ne bi tre­ba­lo da bu­de pre­ve­li­ka. Uglav­nom bu­co­vu ser­vi­ram vo­ble­re ko­je sam pra­vim, du­ge od 7 do 12 cm... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 403-)

fShare