Jed­na od ret­kih stva­ri o ko­ji­ma se sko­ro svi smu­đa­ro­ši sla­žu jeste da su »pa­nje­vi« (u vo­du obo­re­no dr­ve­će) po pra­vi­lu od­lič­ne po­zi­ci­je za va­ra­li­ča­re­nje jed­ne od naj­ce­nje­ni­jih gra­blji­vi­ca, ali da to ni­je sport za sva­ko­ga. Osim ve­šti­ne pre­ci­znog za­ba­ci­va­nja i vo­đe­nja va­ra­li­ce po­treb­ni su i ume­će »či­ta­nja« vo­de i smi­re­nost pri bor­bi sa ri­bom, kao i na­kon sra­zmer­no če­stih gu­bi­ta­ka mam­ca ili spa­da­nja po­ten­ci­jal­ne lo­vi­ne...

Ne­dav­no me je pri­ja­telj Igor iz Sme­de­rev­ske Pa­lan­ke s pra­vom upi­tao: »Za­što si se­ri­jal tek­sto­va na­slo­vio ‘Ka­ko ulo­vi­ti smu­đa na te­ži na­čin’? Zar ne tre­ba da te­ži­mo da sve oba­vi­mo što jed­no­stav­ni­je?«. Od­go­vor, si­gu­ran sam, za­ni­ma i mno­ge dru­ge ko­le­ge, pa ga i ovim pu­tem da­jem. Naj­lak­ši na­čin ri­bo­lo­va svo­di se na pri­ku­plja­nje in­for­ma­ci­ja ko je gde, kad, šta i ka­ko ulo­vio, i po­na­vlja­nje po­stup­ka na istom me­stu. Sreć­na okol­nost za ri­bo­lov­ce ko­ji že­le da sve od­ra­de na naj­lak­ši na­čin je­ste da se i ta­ko ne­ki put ulo­vi ri­ba. Sreć­na okol­nost za ri­be je da ta­kav pri­stup uglav­nom ne re­zul­ti­ra ulo­vom. Kao i sva­ka dru­ga ve­šti­na, i ri­bo­lov se mo­ra na­u­či­ti. Uče­nje i sti­ca­nje is­ku­stva zah­te­va ula­ga­nje vre­me­na i tru­da, če­sto uz od­ri­ca­nje od dru­gih za­do­volj­sta­va. Taj te­ži put uspe­hom re­zul­ti­ra spo­ro ali si­gur­no.

smudj

Ovo­ga pu­ta po­za­ba­vi­će­mo se naj­te­žim na­či­nom lo­va smu­đa – va­ra­li­ča­re­njem u pa­nje­vi­ma, ko­je br­zo pre­sed­ne svim ko­le­ga­ma ube­đe­nim da se blin­ke­ri­sa­nje svo­di na la­ko po­no­vljiv ša­blon, u ko­me ne­ma me­sta ni­ti po­tre­be za tru­dom i im­pro­vi­za­ci­jom.

SPOLJ­NA KRI­VI­NA RE­KE, ko­ja je iz­lo­že­na uda­ru to­ka, naj­če­šće je pod bre­ži­nom i oivi­če­na str­mom oba­lom. Po­to­nja de­ce­ni­ja­ma ero­di­ra, a pri­o­bal­ne vr­be i to­po­le pa­da­ju uz nju ili ih bu­ji­ca od­no­si. Sta­bla ko­ja osta­nu uglav­nom su pri­slo­nje­na uz oba­lu de­lom de­bla s ko­re­nom, a kro­šnja je pod vo­dom u ce­lo­sti ili de­li­mič­no. Ta­kva me­sta su uobi­ča­je­na oku­plja­li­šta svih vr­sta ri­ba zbog ve­će du­bi­ne, vr­tlo­že­nja, za­klo­na i obi­lja hra­ne. Tru­la sta­bla i gra­nje na dnu obi­lu­ju ra­či­ći­ma (ga­ma­ru­si­ma) i lar­va­ma in­se­ka­ta u ra­znim sta­di­ju­mi­ma raz­vo­ja. Ta­ko­zva­ni pa­nje­vi su atrak­tiv­ni za ri­bo­lov u svim go­di­šnjim do­bi­ma, a naj­po­se­će­ni­ji su po ni­skom vo­do­sta­ju, le­ti i zi­mi, po eks­trem­no to­ploj ili hlad­noj vo­di, kad dru­ga me­sta ni­su do­volj­no pro­duk­tiv­na. Va­ra­li­com se na ta­kvom te­re­nu mo­že lo­vi­ti iz usi­dre­nog čam­ca ili sa oba­le, a pre­zen­ta­ci­ja mam­ca je mak­si­mal­no ote­ža­na zbog prid­ne­nog i pri­o­bal­nog kr­ša. Neo­p­hod­no je od­lič­no po­zna­va­nje ras­po­re­da pre­pre­ka, a vo­đe­nje i pro­vla­če­nje va­ra­li­ce iz­me­đu gra­nja je teh­nič­ki naj­slo­že­ni­je u va­ra­li­ča­re­nju. U ta­kvim uslo­vi­ma ma­lo je upo­tre­blji­vih ti­po­va va­ra­li­ca... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 384-)

fShare