U poslednjem nastavku serijala o varaličarenju jednom od najefikasnijih tehnika za lov štuke na veštačke mamce, saznaćete koje su omiljene »zare« i »propeleri« jednog od najuspešnijih evropskih štukaroša i koje načine vođenja on preporučuje za te izuzetno lovne površince.
Suprotno uvreženom mišljenju, džerkovanje nije samo lov veštačkim mamcima koji se kreću ispod površine vode. Naime, i na samoj površini imamo velike, često potcenjene mogućnosti da uspešno varaličarimo štuku. A verujte mi, jednom kada vam taj vid ribolova uđe pod kožu, teško ćete se odupirati želji da mu se stalno vraćate. Moglo bi se o pecanju štuke površincima naširoko pisati, ali se takav ribolov, najkraće rečeno, umnogome poklapa sa lovom štuke na standardne džerkove, tj. one koji se najviše koriste – na modele glajding tipa.
Postoji nekoliko osnovnih vrsta površinaca, a ja ću vam ovog puta predstaviti one koje možemo prezentovati na manje-više isti način kao glajdere. Počećemo od modela koji se vode tehnikom u ribolovačkom žargonu poznatom kao »šetanje psa« (eng. »walking the dog«). Ona je u Evropu stigla iz Amerike, gde je veoma popularna i rado korišćena u lovu maskija, štuke i basa. Na našem kontinentu se na taj način manje peca, iako može biti izuzetno efikasan, a u pojedinim situacijama i najproduktivniji.
ČESTO ĆETE ČUTI da se na površince uspešno lovi samo za toplijih meseci. Ali moje iskustvo je nešto drugačije. Naime, mnogo puta sam se uverio da na plitkim kanalima, barama i razlivima sa dubinom od oko jednog metra možemo na površince hvatati štuku bukvalno preko cele godine. Na dubljim vodama je drugačije – na njima varaličarenje površincima uistinu jeste vezano za više temperature vode, pri kojima se riba diže u gornje slojeve, pa je najefikasnije negde od maja do septembra. Uz to, imajte u vidu da se treba fokusirati na pliće delove i zone pod vodenom vegetacijom i na čistine tik uz pojas rastinja. No uspeh nije zagarantovan čak i ako se pridržavamo svega upravo rečenog o dubljim vodama, jer na nekima od njih štuka, iz razloga koje ne možemo dokučiti, odlično reaguje na površince, dok ih na drugima možemo bacati bukvalno 50 godina bez ikakvog efekta. Načelno, potrebno je da voda bude prilično providna, a bolje je da prirodne hrane nema mnogo, ali sam na površince tipa »zara« lovio i u Švedskoj, na Baltiku, dok je voda vrila od bežanja i iskakanja haringi koje su ušle na mrest i kojima se štuka intenzivno hranila.
Na razmatranje upotrebljivih štapova i mašinica ne moramo trošiti mnogo reči. Pribor primenljiv za džerkovanje sasvim je odgovarajući i za pecanje površincima. Štaviše, mnogima od njih (a pre svega tzv. propelerima), budući da ne prave preveliki otpor, možemo bez ikakvih problema pecati i štapovima sa stacionarnom mašinicom, dugim 2,4 m, pa čak i nešto više, samo ako imaju težinu bacanja dovoljnu da precizno izbace odabrani veštački mamac na potrebnu daljinu.
Lov površincima najzanimljivijim čini to što vrlo često vidimo ne samo trenutak najčešće izuzetno eksplozivnog napada već i pripremu za njega. Dok se »zara« gega levo-desno po površini, izvežbano oko će u nekom času primetiti mreškanje vode, kaktkad i desetak metara po strani, kako kreće ka varalici, postepeno ubrzavajući i povećavajući se, dok se ne pretvori maltene u mali talas. To se ka našem mamcu ustremila isprovocirana štuka, koja će trenutak docnije silovito nasrnuti na nju i zgrabiti je! Tu nastaje problem za neiskusne ribolovce, kojima se čini da su već ulovili ribu, pa reaguju čim vide kako se njena velika usta puna oštrih zuba sklapaju oko mamca. A to je velika greška, jer prebrzo reagovanje u velikom broju ovakvih slučajeva znači promašaj... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 372-)