Ve­ći­na slat­ko­vod­nih ri­bo­lo­va­ca to­kom go­di­šnjeg od­mo­ra na mo­ru ili ne pe­ca ili za­ba­ci tek ne­ki put, re­da ra­di, bez ika­kvih am­bi­ci­ja, uglav­nom sma­tra­ju­ći da je pe­ca­nje na mo­ru mno­go dru­ga­či­je od sve­ga onog na šta su navikli i da le­ti sa oba­le ni­je na­ro­či­to pro­duk­tiv­no. Me­đu­tim, ako una­pred pri­ku­pe in­for­ma­ci­je o te­re­nu na ko­ji idu, po­ne­su od­go­va­ra­ju­ći pri­bor, pro­u­če si­tu­a­ci­ju i po­tru­de se, mo­gu se na­u­ži­va­ti i u le­to­va­li­šti­ma, usred tu­ri­stič­ke se­zo­ne

more

Ka­da sam pre dve go­di­ne pro­ko­men­ta­ri­sao na Fej­sbu­ku sli­ku ko­le­ge Dar­ka Pe­ši­ća sa le­pom uklja­tom ulo­vlje­nom na vo­bler DUO u me­stu Par­ga, gde sam bio pre ne­ko­li­ko go­di­na i ko­je je od­lič­no za pe­ca­nje jer ima mno­go raz­ne ri­be, je­dan Dar­kov pri­ja­telj na­pi­sao je: »Ni­je to ni­šta, ni­si bio u Edip­so­su«. Taj ko­men­tar bio je do­vo­ljan da u pred­se­zo­ni po­tra­žim po­vo­ljan aran­žman za Edip­sos, te sam ga ove go­di­ne i na­šao.

Do Edip­so­sa smo pu­to­va­li pet­na­e­stak sa­ti. U me­stu Gli­fa ukr­ca­li smo se na tra­jekt, ko­ji nas je za 40 mi­nu­ta pre­ba­cio u Agi­os Kam­pos, a oda­tle smo za 20 mi­nu­ta sti­gli na od­re­di­šte. Sme­štaj je bio od­li­čan, u so­bi na tre­ćem spra­tu mi­ni-ho­te­la na sa­moj oba­li, sa po­gle­dom na mo­re i lu­ku. Is­pred ku­će su bi­la tri ma­nja mo­la, sa ko­jih smo če­sto pe­ca­li, a iz­me­đu njih šljun­ko­vi­te pla­že na ko­ji­ma smo se ku­pa­li. Sa­mo me­sto ni­je na­ro­či­to ve­li­ko, a u pred­se­zo­ni mno­go obje­ka­ta još ne ra­di (i Edip­sos oči­gled­no pam­ti bo­lje da­ne, ka­da je sve vr­ve­lo od go­sti­ju). U gra­du po­sto­ji je­dan me­ga­mar­ket i ne­ko­li­ko ma­lih pro­dav­ni­ca, u ko­ji­ma se mo­gu na­ba­vi­ti sve osnov­ne na­mir­ni­ce, ali ne i ta­kav hleb ko­ji bi bio do­bar za ri­bo­lov, te smo zbog to­ga bi­li okre­nu­ti ne­kim dru­gim mam­ci­ma. Po­sto­je, me­đu­tim, i dve od­lič­no snab­de­ve­ne ri­bo­lo­vač­ke rad­nje, u ko­ji­ma tu­ri­sta mo­že za pe­ca­nje na­ći sve ono što je za­bo­ra­vio da po­ne­se ili što jed­no­stav­no ne­ma, uklju­ču­ju­ći i sva­ka­kve sit­ni­ce, te naj­ra­zli­či­ti­je mor­ske va­ra­li­ce i dru­ge mam­ce. Ce­ne su ko­rekt­ne, ma­lo vi­še ne­go u Sr­bi­ji.

Čim smo se sme­sti­li i po­pi­li ka­fu i »do­ma­ću«, kre­nu­li smo u kra­ći obi­la­zak te­re­na na ko­jem će­mo pe­ca­ti na­red­nih da­na. Mo­re je bi­lo mir­no, pa su po­la­ri­za­ci­o­ne na­o­ča­re bi­le do­volj­ne da vi­di­mo ono što nas za­ni­ma. Is­pred apart­ma­na mo­gli smo spa­zi­ti po­ne­kog ci­pla do 500 g ka­ko »ri­ška« po pe­sku i ne­ko­li­ko sit­nih ov­či­ca, što i ni­je mno­go obe­ća­va­lo. Na sre­ću, u lu­ci je bi­la dru­ga pri­ča – ja­ta bran­ci­na, ko­ji se ni­je hra­nio jer je već bi­lo pod­ne, bro­ja­la su po pe­de­se­tak je­din­ki pro­seč­ne te­ži­ne oko 1 kg. Bi­lo je i do­sta krup­nih igli­ca, po­ne­što ša­ru­na, a ci­po­la vr­lo ma­lo. Po­vu­če­ni pro­šlo­go­di­šnjim is­ku­stvom iz Pef­ko­ho­ri­ja, gde se ri­ba sla­bo do­bi­ja­la na plo­vak, po­ne­li smo do­sta va­ra­li­ca, na­da­ju­ći se ša­ru­ni­ma i po­ne­kom bran­ci­nu, pa smo pr­vi ve­čer­nji iz­la­zak i po­sve­ti­li lo­vu na ve­štač­ke mam­ce.

BRAN­CIN. Na­me­sti­li smo šta­po­ve sa bom­bar­da­ma od 20 g, sto­pe­rom i ma­lom vr­ti­li­com za ko­ju je bio spo­jen oko 1,5 m dug pred­vez od mo­no­fi­la de­blji­ne 0,23 mm. Pred mrak smo iza­šli u lu­ku, gde je već bi­lo de­se­tak lo­kal­nih ri­bo­lo­va­ca, ko­ji su svi re­dom ba­ca­li si­li­kon­ske va­ra­li­ce na la­ga­nim džig gla­va­ma. To je bio sa­svim po­uz­dan znak da se ov­de do­sta lo­vi na va­ra­li­cu, pa se s raz­lo­gom mo­glo pret­po­sta­vi­ti da se ri­ba već pri­lič­no na to na­vi­kla i da je ne­će bi­ti la­ko pre­va­ri­ti. Ba­ca­li smo na­su­mič­no i osim par štip­ka­nja sit­ni­jih ša­ru­na ni­je bi­lo de­ša­va­nja vred­nih po­me­na. U tom pre­tra­ži­va­nju, me­đu­tim, moj drug Pan­ta je sa jed­nog špi­ca na­pi­pao »hot-spot« za bran­ci­na, sa ko­jeg je do­bio tri le­pa ko­ma­da, te­ška od 1 do 1,2 kg. Ja sam ostao bez udar­ca, pa sam za su­tra­dan uzeo od Pan­te jed­nog cr­ve­nog si­li­kon­ca, kog mu je zet ku­pio u So­lu­nu. Imao sam dva udar­ca i jed­no spa­da­nje i br­zo mi je bi­lo ja­sno da moj fi­der štap ni sa naj­ja­čim vr­hom ni­je baš naj­zgod­ni­ji za lov bran­ci­na. Po­sle ne­ko­li­ko da­na i 5-6 spa­da­nja pri­stoj­nih ri­ba pre­o­ri­jen­ti­sao sam se na meč štap i plov­ka­re­nje i do­bio 4-5 bran­ci­na ki­la­ša... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 406-)

fShare