Većina slatkovodnih ribolovaca tokom godišnjeg odmora na moru ili ne peca ili zabaci tek neki put, reda radi, bez ikakvih ambicija, uglavnom smatrajući da je pecanje na moru mnogo drugačije od svega onog na šta su navikli i da leti sa obale nije naročito produktivno. Međutim, ako unapred prikupe informacije o terenu na koji idu, ponesu odgovarajući pribor, prouče situaciju i potrude se, mogu se nauživati i u letovalištima, usred turističke sezone
Kada sam pre dve godine prokomentarisao na Fejsbuku sliku kolege Darka Pešića sa lepom ukljatom ulovljenom na vobler DUO u mestu Parga, gde sam bio pre nekoliko godina i koje je odlično za pecanje jer ima mnogo razne ribe, jedan Darkov prijatelj napisao je: »Nije to ništa, nisi bio u Edipsosu«. Taj komentar bio je dovoljan da u predsezoni potražim povoljan aranžman za Edipsos, te sam ga ove godine i našao.
Do Edipsosa smo putovali petnaestak sati. U mestu Glifa ukrcali smo se na trajekt, koji nas je za 40 minuta prebacio u Agios Kampos, a odatle smo za 20 minuta stigli na odredište. Smeštaj je bio odličan, u sobi na trećem spratu mini-hotela na samoj obali, sa pogledom na more i luku. Ispred kuće su bila tri manja mola, sa kojih smo često pecali, a između njih šljunkovite plaže na kojima smo se kupali. Samo mesto nije naročito veliko, a u predsezoni mnogo objekata još ne radi (i Edipsos očigledno pamti bolje dane, kada je sve vrvelo od gostiju). U gradu postoji jedan megamarket i nekoliko malih prodavnica, u kojima se mogu nabaviti sve osnovne namirnice, ali ne i takav hleb koji bi bio dobar za ribolov, te smo zbog toga bili okrenuti nekim drugim mamcima. Postoje, međutim, i dve odlično snabdevene ribolovačke radnje, u kojima turista može za pecanje naći sve ono što je zaboravio da ponese ili što jednostavno nema, uključujući i svakakve sitnice, te najrazličitije morske varalice i druge mamce. Cene su korektne, malo više nego u Srbiji.
Čim smo se smestili i popili kafu i »domaću«, krenuli smo u kraći obilazak terena na kojem ćemo pecati narednih dana. More je bilo mirno, pa su polarizacione naočare bile dovoljne da vidimo ono što nas zanima. Ispred apartmana mogli smo spaziti ponekog cipla do 500 g kako »riška« po pesku i nekoliko sitnih ovčica, što i nije mnogo obećavalo. Na sreću, u luci je bila druga priča – jata brancina, koji se nije hranio jer je već bilo podne, brojala su po pedesetak jedinki prosečne težine oko 1 kg. Bilo je i dosta krupnih iglica, ponešto šaruna, a cipola vrlo malo. Povučeni prošlogodišnjim iskustvom iz Pefkohorija, gde se riba slabo dobijala na plovak, poneli smo dosta varalica, nadajući se šarunima i ponekom brancinu, pa smo prvi večernji izlazak i posvetili lovu na veštačke mamce.
BRANCIN. Namestili smo štapove sa bombardama od 20 g, stoperom i malom vrtilicom za koju je bio spojen oko 1,5 m dug predvez od monofila debljine 0,23 mm. Pred mrak smo izašli u luku, gde je već bilo desetak lokalnih ribolovaca, koji su svi redom bacali silikonske varalice na laganim džig glavama. To je bio sasvim pouzdan znak da se ovde dosta lovi na varalicu, pa se s razlogom moglo pretpostaviti da se riba već prilično na to navikla i da je neće biti lako prevariti. Bacali smo nasumično i osim par štipkanja sitnijih šaruna nije bilo dešavanja vrednih pomena. U tom pretraživanju, međutim, moj drug Panta je sa jednog špica napipao »hot-spot« za brancina, sa kojeg je dobio tri lepa komada, teška od 1 do 1,2 kg. Ja sam ostao bez udarca, pa sam za sutradan uzeo od Pante jednog crvenog silikonca, kog mu je zet kupio u Solunu. Imao sam dva udarca i jedno spadanje i brzo mi je bilo jasno da moj fider štap ni sa najjačim vrhom nije baš najzgodniji za lov brancina. Posle nekoliko dana i 5-6 spadanja pristojnih riba preorijentisao sam se na meč štap i plovkarenje i dobio 4-5 brancina kilaša... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 406-)