Ša­ran spa­da u ri­blje vr­ste ko­je vo­le to­plu vo­du, pa na nje­no ubr­za­no hla­đe­nje re­a­gu­je sve ma­njom po­kre­tlji­vo­šću i ape­ti­tom. Ipak, mo­gu­će ga je i u ovom pe­ri­o­du uspe­šno hva­ta­ti i u krat­kim iz­la­sci­ma na rib­njač­ka je­ze­ra, ali mu mo­ra­mo mak­si­mal­no ugo­di­ti, ka­ko bi­smo ga pod­sta­kli da pro­ba naš ma­mac.

Za na­ma je deo go­di­ne sa pri­jat­nim i to­plim vre­me­nom i ak­tiv­nom ri­bom, ko­ji je na iz­da­šni­jim »uhva­ti i pu­sti« re­vi­ri­ma ver­zi­ra­nim ša­ran­dži­ja­ma ne­ret­ko da­vao i pre­ko 20 ri­ba po iz­la­sku. Do­bar deo ko­le­ga kra­jem ok­to­bra sta­vlja tač­ku na se­zo­nu i po­la­ko po­či­nje sa sre­đi­va­njem pri­bo­ra, opre­me i uti­sa­ka, ko­je će pre­pri­ča­va­ti do na­red­nog pro­le­ća. Me­đutm, oni naj­u­por­ni­ji (ne­ki bi mo­žda re­kli – naj­lu­đi), u ko­je i sam spa­dam, za­me­nju­ju la­ku gar­de­ro­bu znat­no to­pli­jom i ne­pro­mo­či­vom, a sun­co­bra­ne ša­to­ri­ma i gre­ja­li­ca­ma i na vo­du idu i sa­da, ka­da su da­ni sve kra­ći, a no­ći sve hlad­ni­je. Za­to sam od­lu­čio da u ovom pri­lo­gu dam ne­ko­li­ko sa­ve­ta oni­ma ko­ji ni sa­da ne mo­gu da se­de kod ku­će, već idu na rib­njač­ka je­ze­ra, tru­de se da pri­vu­ku ša­ra­na i če­ka­ju da se ja­vi.

Saran

Vo­da se ohla­di­la i ni­su po­treb­ni ve­li­ko zna­nje ni­ti mu­drost da bi se za­klju­či­lo da se ša­ran spre­ma za zi­mu, što zna­či da mu se me­ta­bo­li­zam uspo­ra­va, zbog če­ga i ma­nje je­de. Tim no­vim okol­no­sti­ma tre­ba pri­la­go­di­ti pri­stup i mam­ce, što će re­ći da već sa­da mo­že­mo pre­ći na tzv. zim­sku tak­ti­ku, ko­ja će nam po­mo­ći da na hra­nje­nje pod­stak­ne­mo ri­bu ko­ja sa­da ima ma­nji iz­bor i ko­li­či­nu na ras­po­la­ga­nju ne­go u špi­cu se­zo­ne, ali joj je i ape­tit ma­nji.

VA­ŽAN FAK­TOR USPE­HA u krat­kim, zim­skim kam­pa­nja­ma, uz kva­li­tet­ne mam­ce, je pra­vi­lan pri­stup, ko­ji pre sve­ga pod­ra­zu­me­va sa­mo­po­u­zda­nje. Na­i­me, ka­da ne­ma­mo mno­go vre­me­na na ras­po­la­ga­nju, jed­na od naj­po­gre­šni­jih stva­ri ko­je mo­že­mo ura­di­ti je da od star­ta ne ve­ru­je­mo u ono što ra­di­mo i da poč­ne­mo da lu­ta­mo sa če­stim me­nja­njem ma­ma­ca, ta­ča­ka u ko­je ih pla­si­ra­mo i če­stim va­đe­njem si­ste­ma iz vo­de, ra­di po­nov­nog za­ba­ci­va­nja i eks­pe­ri­men­ti­sa­nja.

U ovom pe­ri­o­du je iz­bor mi­kro-lo­ka­ci­je po­seb­no va­žan, pa ja me­sto uvek re­zer­vi­šem ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je, da bih iz­be­gao ne­pri­jat­na iz­ne­na­đe­nja, tj. da mi se ne bi de­si­lo da ne mo­gu da pla­si­ram mam­ce i hra­nu ta­mo gde že­lim. A to je sa­da tik uz mr­tvu, su­vu tr­sku, ko­ja re­flek­tu­je sun­če­ve zra­ke i do­dat­no za­gre­va vo­du u svo­joj ne­po­sred­noj bli­zi­ni. Pri­li­kom pri­hra­nji­va­nja se tru­dim da bu­dem što pre­ci­zni­ji... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 415-)

fShare