Ogrom­na upor­nost i sprem­nost da pod­no­si­mo eks­trem­ne vre­men­ske pri­li­ke neo­p­hod­ni su uko­li­ko že­li­mo da u naj­hlad­ni­jem pe­ri­o­du go­di­ne hva­ta­mo smu­đa. No to ni slu­čaj­no ni­su je­di­ni, pa ni naj­bit­ni­ji fak­to­ri uspe­ha. Mo­ra­mo zna­ti gde da tra­ži­mo ri­bu u raz­li­či­tim uslo­vi­ma, ko­je mam­ce da joj po­nu­di­mo i ka­ko da uklo­pi­mo sve ele­men­te pri­bo­ra da bi­smo iz­va­di­li ve­ći­nu jedinki ko­je nam uda­re

Ri­bo­lov smu­đa zi­mi je re­zer­vi­san uglav­nom za one naj­za­gri­že­ni­je me­đu na­ma, ko­je bez mno­go pre­te­ri­va­nja mo­že­mo opi­sa­ti kao fa­na­ti­ke. Ali po­če­tak ove go­di­ne obe­le­ži­lo je iz­ra­zi­to hlad­no vre­me ko­je je čak i naj­stra­stve­ni­je ri­bo­lov­ce pri­ko­va­lo za ku­ću. Sko­ro sve vo­de u Sr­bi­ji su se mi­nu­log ja­nu­a­ra za­le­di­le. Na mo­ju sre­ću, je­dan od iz­u­ze­ta­ka bi­la je Sa­va, re­ka na ko­joj pe­cam (na ši­rem pod­ruč­ju Obre­nov­ca), a na ko­ju je po­vre­me­no bi­lo mo­gu­će iza­ći i lo­vi­ti smu­đa

Smudj.

U re­do­vi­ma ko­ji sle­de pre­ne­ću vam ne­ka svo­ja is­ku­stva i za­pa­ža­nja o lo­vu smu­đa u zim­skim me­se­ci­ma, a ne sa­mo ove le­de­ne zi­me, to­kom ko­je sam čak i ja, ko­ji u nor­mal­nim se­zo­na­ma imam pre­ko 300 iz­la­za­ka, u ku­ći pro­veo mno­go vi­še vre­me­na ne­go ina­če.

Dok se u naj­hlad­ni­je go­di­šnje do­ba, ka­da tem­pe­ra­tu­ra vo­da pad­ne, ve­ći­na ri­bljih vr­sta pri­mi­ri u zi­mov­ni­ci­ma i sla­bo kre­će, smuđ se da­je u mi­gra­ci­ju, ko­ja pred­sta­vlja uvod u ra­no­pro­leć­ni mrest. Mi sav­ski smu­đa­ro­ši to­kom zi­me upra­vo če­ka­mo tu si­tu­a­ci­ju, tj. da smuđ iz Du­na­va (ko­ji je uglav­nom hlad­ni­ji za ste­pen-dva od Sa­ve) ma­sov­no uđe u na­šu re­ku. U to­ku svog mi­gra­tor­nog pu­ta ovaj gra­blji­vac se za­dr­ža­va na po­zi­ci­ja­ma na ko­ji­ma ima do­volj­no hra­ne i du­bi­ne. Na ko­joj će se du­bi­ni smuđ za­dr­ža­va­ti za­vi­si od vi­še fak­to­ra, a pre sve­ga od pro­zir­no­sti vo­de, nje­ne tem­pe­ra­tu­re, br­zi­ne pro­to­ka, ko­li­či­ne spo­lja­šne sve­tlo­sti, kao i do­stup­no­sti hra­ne. Ka­da je vo­da mut­nji­ka­va i ja­ka, lo­gič­no je da ga tra­ži­mo bli­že oba­li. Ne sa­mo da uz nju u ta­kvim okol­no­sti­ma ima vi­še hra­ne, uglav­nom be­le ri­be, ko­ja se od sna­ge to­ka sklo­ni­la u pri­o­ba­lje, ne­go mut­ni­ja vo­da smu­đu ujed­no po­ve­ća­va šan­se za do­bar lov i pre­ko da­na. Da bi la­ko do­la­zio do ple­na, po­treb­no je da vi­di a da ne bu­de vi­đen, što je i je­dan od raz­lo­ga nje­go­ve iz­u­zet­ne ak­tiv­no­sti no­ću i po mut­ni­joj vo­di, pri če­mu do iz­ra­ža­ja do­la­ze nje­go­va ose­tlji­va boč­na li­ni­ja, ko­jom de­tek­tu­je i naj­sit­ni­je vi­bra­ci­je, ali i ve­o­ma do­bar vid u uslo­vi­ma sma­nje­ne vi­dlji­vo­sti.

Mo­je is­ku­stvo ka­že da se smuđ zi­mi ne za­dr­ža­va pre­vi­še na jed­nom te­re­nu, ali uvek ima po­zi­ci­ja na ko­ji­ma će bo­ra­vi­ti du­že, po­seb­no ako je vo­do­staj sta­bi­lan i ima do­volj­no hra­ne. Pri­ti­sak ri­bo­lo­va­ca (i kri­vo­lo­va­ca) na od­re­đe­ni te­ren ta­ko­đe mo­že iza­zva­ti po­me­ra­nje ri­be, pa ne­ka­da jed­no­stav­no va­lja »od­mo­ri­ti« me­sto i sa­če­ka­ti da ga ri­ba po­no­vo na­sta­ni. Lov smu­đa svo­di se na kon­stant­nu tr­ku i tra­že­nje, što me­ne naj­vi­še i pri­vla­či u pe­ca­nju ove gra­blji­vi­ce, iako taj po­sao ume da bu­de na­lik ru­dar­skom, a is­hod je po pra­vi­lu ne­iz­ve­stan. Če­sto se de­ša­va da jed­nog da­na »raz­bi­jem« ovu ri­bu na ne­kom me­stu, a da već na­red­nog tu ne­mam ni uda­rac. Pri tom, to ne mo­ra da zna­či da je smuđ oti­šao da­le­ko – ne­kad se sa­mo po­vu­če u tok re­ke, ali ne­ka­da ode i mno­go da­lje. Zbog to­ga je onaj ko na ve­li­koj re­ci (ili je­ze­ru) lo­vi iz čam­ca u ve­li­koj pred­no­sti u od­no­su na sve one ko­ji »sta­kle­no­o­kog« pe­ca­ju sa oba­le.

ČE­STA JE I UOBI­ČA­JE­NA si­tu­a­ci­ja da to­kom jed­nog de­la zi­me ni­voi re­ka bu­du ni­ski, a vo­da pro­zir­na, što ote­ža­va pe­ca­nje smu­đa na va­ra­li­ce pre­ko da­na. Smu­đa­ro­ši na Sa­vi po­seb­no do­bro zna­ju ko­li­ko vo­da ume da bu­de bi­stra ka­da je pro­tok spor... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 421-)

fShare