Smuđ spa­da u ple­me­ni­te ri­be, ali nje­gov lov na vo­ble­re, po­go­to­vo u ovom pe­ri­o­du, ni­je ni la­gan ni ko­mo­tan. Od­vi­ja se uglav­nom po mra­ku, da­kle po hlad­no­ći, če­sto na te­ško pri­stu­pač­nim me­sti­ma, na ko­ji­ma je ri­bo­lo­vac pri­nu­đen da se mi­ni­mal­no kre­će i da što ma­nje ko­ri­sti sve­tlo ka­ko ne bi odao svoj po­lo­žaj, a i va­đe­nje za­ka­če­ne ri­be, ko­ja mo­že da se ja­vi po­sle ne­ko­li­ko da­na bez udar­ca, ne­ret­ko je skop­ča­no sa broj­nim pro­ble­mi­ma. Sve to pred­sta­vlja po­se­ban iza­zov za pra­ve maj­sto­re.

Za me­ne ne­ma lep­šeg tro­fe­ja od krup­nog smu­đa, ni­ti ima gr­đeg (tj. te­žeg) pe­ca­nja od pe­ca­nja smu­đa no­ću na vo­ble­re, a evo i za­što. U tom ri­bo­lo­vu ne­ma ni­šta od ono­ga: »Do­šli smo na re­ku, dan je bio di­van, sve je oko­lo bi­lo ze­le­no (ili je­se­nje ša­re­no)... pti­či­ce su cvr­ku­ta­le, mi smo se šet­ka­li (ili vo­zi­ka­li čam­cem), za­ba­ci­va­li, pri­ča­li, dru­ži­li i sme­ja­li, pa ako i ri­bu ni­smo ulo­vi­li, ni­je stra­šno, ba­te­ri­je su sva­ka­ko na­pu­nje­ne po­sle jed­nog ta­kvog da­na u pri­ro­di!«.

Smudj

Ko že­li da uhva­ti krup­nog smu­đa na vo­bler mo­ra da za­bo­ra­vi na sve go­re na­pi­sa­no. Jer na vo­du se do­la­zi pred mrak. Ne­ma vre­me­na za raz­gle­da­nje una­o­ko­lo i di­vlje­nje pej­za­ži­ma i le­po­ti re­ke... Ne! Mo­ra se pro­či­ta­ti vo­da, pa što bi moj dru­gar Bo­gi re­kao – »uhva­ti­ti ru­ka« za za­ba­ci­va­nje vo­ble­ra po mra­ku, vi­de­ti gde su pod­vod­ne pre­pre­ke, gde gra­ne iz­nad i oko nas, ko­jom bi li­ni­jom op­ti­mal­no bi­lo pro­vla­či­ti va­ra­li­cu, pa oda­bra­ti fa­vo­ri­te za da­te uslo­ve... Jer ka­da pad­ne noć, on­da je ka­sno. Ko se ne pri­pre­mi na vre­me, za­ba­ci­va­će u pra­zno ili će ka­či­ti gra­ne, ka­me­nje, hi­tac će mu bi­ti pre­du­ga­čak ili kra­tak, pa­li­će lam­pu da »vi­di gde ba­ca« i pra­vi­ti slič­ne gre­ške, zbog ko­jih će pre sve­ga po­pla­ši­ti pr­vo ke­de­re is­pred se­be, a on­da i smu­đa, ako se taj gra­blji­vac uop­šte i pri­bli­ži na­šoj po­zi­ci­ji, jer kad ke­de­ra ne­ma, ne­će do­ći ni on.

Da­kle, ka­da se pe­ca smuđ, ne­ma po­tre­be da se be­so­muč­no za­ba­cu­je i pri tom za­pi­nje iz sve sna­ge. Fi­ju­ka­nje šta­pom i če­sto pra­ska­nje va­ra­li­ca po po­vr­ši­ni sa­mo će po­pla­ši­ti ri­bu – mno­go je efi­ka­sni­je bi­ti tih i pre­ci­zan. Kao što se smuđ pod okri­ljem mra­ka pri­kra­da svo­joj lo­vi­ni, ta­ko i mi pra­vi­mo sa­če­ku­šu nje­mu, ti­ho, u mra­ku, bez pa­lje­nja lam­pe, bez gla­sne pri­če, bez lup­ka­nja i mno­go še­ta­nja po oba­li. Mi če­ka­mo nje­ga ot­pri­li­ke ona­ko kao što lo­vac na če­ki vre­ba svoj plen. 

Ova­kvo pe­ca­nje zah­te­va iz­u­zet­nu sa­mo­di­sci­pli­nu, jer je krup­na ri­ba, ko­ja nam je cilj, ve­o­ma opre­zna u plit­koj vo­di u ko­joj no­ću lo­vi­mo smu­đa na plit­ko­ro­ne­će vo­ble­re.

Naš na­rod ka­že da se na mu­ci po­zna­ju ju­na­ci. Pri­me­nje­no u ovom slu­ča­ju, to zna­či da ni­je pro­blem pe­ca­ti smu­đa ka­da se re­dov­no ja­vlja u su­mrak i u pr­vi mrak, jer za po­la sa­ta do sat – eto na­ma ulo­va. Ali šta ra­di­ti ka­da se smuđ ne ja­vi ta­da? Mno­gi ka­žu: »Pa ni­šta, ni­je tu, ne­ma ga...«. On­da do­đu su­tra po­no­vo u isto vre­me i vi­de da ga opet ne­ma. Odu ne­kog dru­gog da­na na dru­gu po­zi­ci­ju, po­no­vo bez­u­spe­šno mla­te pre­ko da­na, te ta­ko sa­če­ka­ju su­mrak i mrak, pa za­klju­če da ga ne­ma nig­de! A da li je stvar­no ta­ko? Da li se mo­gu iz­vo­di­ti za­ključ­ci na osno­vu dva-tri vi­kend pe­ca­nja, i to uvek u isto do­ba da­na tj. ve­če­ri? Na­rav­no da ne...(-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 414-)