Je­ze­ro Će­li­je, iz kog se Kru­še­vac snab­de­va pi­ja­ćom vo­dom, jed­na je od omi­lje­nih de­sti­na­ci­ja plov­ka­ro­ša i du­bin­ka­ša iz Šu­ma­di­je i okol­nih kra­je­va. Po­seb­no je po­zna­to po obi­lju be­le ri­be, uklju­ču­ju­ći i de­ve­ri­ku, zbog ko­je mno­gi do­la­ze na ovu aku­mu­la­ci­ju. Ali, čak i naj­ve­šti­jim i naj­bo­ljim po­zna­va­o­ci­ma ove vo­de ret­ko se de­ša­va da u se­ri­ji hva­ta­ju ova­ko krup­ne ri­be kao naš sa­rad­nik

Deverika

De­ve­ri­ka je jed­na od onih mir­nih ri­ba ko­je kod nas u pro­le­će po pra­vi­lu pro­ra­de sa pr­vim oset­ni­jim ra­stom tem­pe­ra­tu­re vo­de. A ka­ko su u ovom pe­ri­o­du zbog to­plje­nja sne­ga i obil­nih ki­ša re­ke u ko­ji­ma taj po­pu­lar­ni pri­pad­nik po­ro­di­ce ci­pri­ni­da ži­vi uglav­nom vi­so­ke i mut­ne, ve­ći­na nas ko­ji vo­li­mo da ga pe­ca­mo tra­ži ga na sta­ja­ći­ca­ma. Ja idem ili na Gru­žan­sko je­ze­ro (kod Kni­ća) ili na Će­li­je (kod Kru­šev­ca) – dve ve­li­ke aku­mu­la­ci­je, ali na­sta­nje­ne de­ve­ri­kom ma­le pro­seč­ne lov­ne ve­li­či­ne. Ve­ći­na re­kre­a­ti­va­ca ne vi­di ni­šta lo­še u to­me da se ma­hom do­bi­ja sit­na ri­ba, jer vi­še vo­le da se ne­što de­ša­va sva­ki čas ne­go da du­go če­ka­ju, a to ni tak­mi­ča­ri­ma ne sme­ta, bu­du­ći da im do­đe kao od­lič­na pri­pre­ma za tak­mi­če­nja na ko­ji­ma se uglav­nom ta­kva ri­ba i hva­ta. Ja se, me­đu­tim, ne tak­mi­čim, a ni­sam naj­sreć­ni­ji kad se ja­vlja sit­nu­ri­ja. To su po pra­vi­lu je­din­ke sko­ro iste ve­li­či­ne, ko­je uda­ra­ju jed­na za dru­gom kao na te­ku­ćoj tra­ci, pa mi ta­kvo pe­ca­nje br­zo do­sa­di. Za­to se tru­dim da pre­va­rim ne­ku ve­ću de­ve­ri­ku, što ni­je la­ko jer tre­ba pro­na­ći na­čin da se iz­beg­nu ogrom­na ja­ta do­sad­ne sit­ne­ži.

Sa ta­kvom na­me­rom sam i do­šao jed­nog ki­šo­vi­tog mar­tov­skog da­na na je­ze­ro Će­li­je, na kom uvek pe­cam na tzv. gor­njem de­lu, bli­zu uli­va re­ke Ra­si­ne, ko­ja pu­ni ovu ve­štač­ku aku­mu­la­ci­ju. Taj je deo pli­ći od osta­lih, ali je na nje­mu uvek mo­gu­će uhva­ti­ti krup­ni­ju ri­bu, a po­go­to­vo sa­da, dok je vo­da još pri­lič­no hlad­na. Od­lu­čio sam se za pr­vi ka­me­njar sa bo­gi­ške stra­ne, jer mi je on, sa du­bi­nom od ne­kih se­dam me­ta­ra, de­lo­vao ide­al­no u okol­no­sti­ma ko­je sam za­te­kao, te sam se po­na­dao da će se baš tu na­ći ne­ka krup­ni­ja de­ve­ri­ka. Ka­ko od­lič­no po­zna­jem tu po­zi­ci­ju i vi­dim da je vo­da ne­što vi­ša ne­go što je uobi­ča­je­no, re­ša­vam da pe­cam na dva šta­pa, s tim što ću je­dan za­ba­ci­va­ti na 30 m od oba­le, a dru­gi (od kog i vi­še oče­ku­jem u ova­kvim uslo­vi­ma) na 17 m... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 399-)

fShare