Po­sle du­žeg pe­ri­o­da sla­be ak­tiv­no­sti to­kom dru­ge po­lo­vi­ne zi­me, sko­balj i dru­ga be­la ri­ba ko­nač­no su od kra­ja fe­bru­a­ra po­če­li da ra­de na Sa­vi kod Be­o­gra­da. Vo­žnjom plov­ka, a po­go­to­vo na fi­der, ostva­ru­ju se spo­ra­dič­no le­pi ulo­vi, uz do­bro oda­bra­nu pri­hra­nu, me­sto i pa­žlji­vo ukom­po­no­van si­stem, sa hra­ni­li­com ide­al­ne te­ži­ne za kon­kret­nu po­zi­ci­ju

Na­kon ne­ko­li­ko re­la­tiv­no bla­gih zi­ma, sti­gla nam je i jed­na pra­va, to­kom či­jeg su ve­li­kog de­la, zbog du­gog pe­ri­o­da iz­u­zet­no ni­skih tem­pe­ra­tu­ra, mno­ge na­še sta­ja­će i te­ku­će vo­de bi­le oko­va­ne de­be­lim le­de­nim po­kri­va­čem. U ta­kvim vre­men­skim uslo­vi­ma go­to­vo da i ni­je bi­lo mo­gu­će po­sve­ti­ti se ne­kom ozbilj­ni­jem pe­ca­nju, ni bli­zu Be­o­gra­da, ni u do­njem to­ku Ti­se i Ta­mi­ša kroz Sr­bi­ju, tj. ni na jed­noj od vo­da na ko­ji­ma naj­če­šće lo­vim. Za­to je mo­ja zim­ska pa­u­za po­tra­ja­la pu­na dva me­se­ca, što sam pri­lič­no te­ško pod­neo, jer mi je ne­do­sta­ja­la ona do­za adre­na­li­na ko­ju  svi mi do­bi­ja­mo pe­ca­ju­ći.

Sava

KA­DA SU SE NA­PO­KON STE­KLI uslo­vi za iz­la­zak u ri­bo­lov, ob­u­ze­lo me je ono svim ko­le­ga­ma po­zna­to uz­bu­đe­nje. Po do­bi­ja­nju vr­lo kon­kret­nih in­for­ma­ci­ja o ak­tiv­no­sti sko­ba­lja na Sa­vi u ši­roj oko­li­ni Be­o­gra­da, već sle­de­ćeg ju­tra bio sam na jed­noj od iz­gled­nih po­zi­ci­ja. Pr­vih po­la sa­ta pro­veo sam sa­mo gle­da­ju­ći vo­du ka­ko bih uočio even­tu­al­ne zna­ke pri­su­stva ri­be, tj. nje­nog iz­ba­ci­va­nja, kao i li­ni­ju raz­gra­ni­če­nja glav­ne stru­je i spo­ri­jeg to­ka.

Na­kon što sam do­bro osmo­trio po­zi­ci­ju i od­re­dio ori­jen­ti­re za tač­ku u ko­joj sam re­šio da pra­vim hra­ni­li­šte, ba­cio sam se na pra­vlje­nje pri­ma­me. Ovog pu­ta sam ku­pov­noj bra­šna­stoj hra­ni osim te­ške ze­mlje do­dao ži­ve cr­ve i aro­ma­ti­zo­va­nu me­la­su, ko­ja ne sa­mo da sme­si da­je pri­jat­nu slat­ka­stu aro­mu, ko­ju ri­be vo­le, već je i do­dat­no ule­pi, tj. uči­ni kom­pakt­ni­jom, što je od ve­li­ke ko­ri­sti u te­ku­ćoj vo­di.

ZA­TIM SAM IS­PI­TAO PO­ZI­CI­JU pre­pi­pav­ši dno olov­nom su­zom od 30 g, a on­da sam de­se­tak pu­ta za­ba­cio ve­li­ku hra­ni­li­cu pu­nu pri­ma­me, ka­ko bih ta­kvim po­čet­nim pri­hra­nji­va­njem even­tu­al­no pri­vu­kao ri­bu i pod­sta­kao je da in­ten­ziv­no je­de. Na­kon to­ga sam pro­ce­nio ka­kva bi po te­ži­ni i for­mi tre­ba­lo da bu­de hra­ni­li­ce sa ko­jom ću pe­ca­ti. Za po­če­tak sam oda­brao ka­ve­znu hra­ni­li­cu »tu­nel« ob­li­ka, sa ote­ža­njem od 40 g, dok sam si­stem na­pra­vio od osnov­nog naj­lo­na de­blji­ne 0,18 mm, 50 cm du­gog pred­ve­za preč­ni­ka 0,12 mm i udi­ce ve­li­či­ne 16. To­kom ri­bo­lo­va sam eks­pe­ri­men­ti­sao sa du­ži­nom i de­blji­nom pred­ve­za i ve­li­či­nom udi­ce, tra­že­ći naj­bo­lju kom­bi­na­ci­ju.

KAO PO PRA­VI­LU na ovom de­lu Sa­ve, dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra uz­vod­no od Be­o­gra­da, naj­pre su na hra­nu re­a­go­va­le kr­ku­ši­ce i pe­še­vi, a na­kon to­ga sam na dva cr­va na udi­ci ve­li­či­ne 16 za­re­dom imao ne­ko­li­ko ener­gič­nih tr­za­ja, ali ni­je­dan ni­sam us­peo da re­a­li­zu­jem. Za­to sam pre­šao na udi­cu ve­li­či­ne 18, na ko­ju sam na­vla­čio sa­mo po jed­nog cr­va, i to ta­ko da is­klju­či­vo vrh udi­ce bu­de slo­bo­dan. Is­po­sta­vi­lo se da je to is­pra­van po­tez, jer sam naj­pre po­čeo da do­bi­jam sit­nu plo­ti­cu, a po­tom i sko­ba­lje. Ipak, i da­lje sam imao do­sta pro­ma­ša­ja, pa sam du­ži­nu pred­ve­za po­ve­ćao na 80 cm, dok sam nje­go­vu de­blji­nu sma­njio na 0,10 mm, što se po­ka­za­lo kao do­bra kom­bi­na­ci­ja... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 423-)