Iako se odvija u urbanom ambijentu, ovo je u izvesnom smislu ekstremni ribolov, jer nije lako naći slobodno mesto na kom ima ribe, a treba se i dobro spremiti kako bismo vrlo kratak cug što bolje iskoristili i pri tom privukli što manje pažnje, što je neophodno ukoliko želimo da još koji put pecamo na istoj poziciji. Zbog svega toga, pravi gradski babuškar mora da se ponaša bezmalo kao gerilac na ratištu
Mnogi ovdašnji ribolovci su poslednjih godina uglavnom iz objektivnih razloga (manjka vremena, visoke cene goriva, nemanja automobila...) prinuđeni da najveći deo vremena provedu pecajući »u lokalu«, tj. na mestima koja su im dostupna pešice, gradskim prevozom ili »laganim vozilima«, kao što su mopedi i bicikli. Ali baš takve kolege, ako se malo potrude, mogu da iskopaju i »skriveno blago«, čijeg postojanja oni naviknuti da prelaze desetine i stotine kilometara radi pecanja često nisu ni svesni. Urbani tereni postaju posebno zanimljivi krajem leta i početkom jeseni, a ove godine Sava i Dunav u Beogradu su bili prilično izdašni kad je reč o ciprinidima i sredinom najtoplijeg godišnjeg doba, budući da se zbog relativno visokih vodostaja riba i tada, suprotno svom uobičajenom ponašanju, zadržala u priobalju. Oni uporni i srećni, koji su pecali na gradskim terenima, poštujući pri tom neka od pravila koja će biti navedena u nastavku ovog teksta i primenjujući neke naoko sitne a zapravo vrlo bitne trikove, bili su nagrađeni lepim ulovima raznih šaranskih riba – krupatica, bodorki, deverika, protfiša, pa i prilično krupnih babuški, veličinom skoro identičnih onima kakve se očekuju na Tamišu, Tisi, kanalu DTD ili drugim poznatim (i prestoničkim ribolovcima ipak dosta udaljenim) babuškarskim terenima. Evo, dakle, malog vodiča za pecanje u gradskim uslovima (dakle i u drugim urbanim sredinama, a ne samo u Beogradu).
POŠTO SU GRADSKI TERENI lako dostupni, a gravitira im veliki broj ribolovaca, izgledne pozicije nisu uvek slobodne, pa je važno unapred imati nekoliko njih »u rezervi«, za slučaj da ona na koju smo se nameračili bude zauzeta u momentu kada na nju stignemo. Poželjno je da mesto bude skrovito, ako je ikako moguće, a ukoliko nije, moramo nastojati da pre odlaska prikrijemo sve tragove.
Za sobom nipošto ne treba ostavljati ambalažu od hrane, najlona, kesice sa udicama ili bilo šta slično što može otkriti šta smo i kako pecali (a ostavljanje mesta čistim je i stvar elementarne kulture življenja). Treba da se organizujemo i ponašamo tako da privlačimo što manje pažnje – zakačenu ribu valja izvlačiti što brže i sa što manje buke; ako lovinu ne puštamo, čuvarku ili kesu sa njom ćemo prikriti što bolje i nećemo se na sva usta hvaliti svakom slučajnom prolazniku ili pecarošu koji dobaci čuveno: »Ima li šta?«... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 410-)