Mre­na je zbog svo­je ve­li­ke sna­ge, ko­ja do­dat­no do­la­zi do iz­ra­ža­ja u br­zoj vo­di, u ko­joj obi­ta­va, ve­o­ma po­pu­lar­na me­đu na­šim ri­bo­lov­ci­ma. Ona se uglav­nom lo­vi na raz­ne pri­rod­ne mam­ce, a u ovom de­lu go­di­ne po­seb­no efi­ka­san mo­že da bu­de jed­na ve­li­ka lar­va, ko­ju ni­je te­ško pro­na­ći

mrena

Kra­jem pr­ve de­ka­de no­vem­bra, na Ju­žnoj Mo­ra­vi u oko­li­ni Le­skov­ca ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca pe­ca­la je sko­ba­lja i sit­ni­ju mre­nu, uglav­nom na mr­mo­lje, i to na sko­ro svim te­re­ni­ma po­god­nim za bo­ra­vak tih dve­ju po­pu­lar­nih vr­sta ri­ba. Iako zbog oba­ve­za ni­sam mo­gao da če­sto obi­la­zim omi­lje­na me­sta, na ko­ji­ma se u ovom pe­ri­o­du do­bro pro­la­zi, za­hva­lju­ju­ći broj­nim pri­ja­te­lji­ma bio sam u sva­kom mo­men­tu oba­ve­šten ka­kva je si­tu­a­ci­ja i gde se naj­bo­lje lo­vi, pa sam re­šio da pr­vu pri­li­ku za od­la­zak na vo­du na­kon po­du­že pa­u­ze is­ko­ri­stim da sre­ću i ume­će opro­bam u kli­sur­skom de­lu re­ke, na jed­noj lo­ka­ci­ji na ko­joj se mre­na uvek u ovo vre­me gru­pi­še i gde ra­do uzi­ma udi­cu na­mam­če­nu ko­ma­di­ćem »fran­cu­za« (ri­bo­lov­nog hle­ba) ili šum­skim cr­vom.

REČ JE O JED­NOM DU­BO­KOM ZI­MOV­NI­KU kod se­la Bo­če­vi­ca, bli­zu Gr­de­li­ce, ko­ji, na sre­ću, ni­je mno­go stra­dao pri­li­kom grad­nje auto­pu­ta, za raz­li­ku od mno­gih dru­gih ne­ka­da do­brih me­sta za pe­ca­nje, ko­jih vi­še ne­ma. Moj ko­le­ga po šta­pu Mi­ša Di­mi­tri­je­vić i ja smo 14. no­vem­bra u svi­ta­nje iza­šli na to me­sto sa po jed­nim šta­pom i do­volj­nom ko­li­či­nom šum­skih cr­va, ko­je smo pret­hod­nog da­na na­ku­pi­li u jed­nom od obli­žnjih po­to­ka. Opre­de­li­li smo se za naj­jed­no­stav­ni­ji mo­gu­ći si­stem, sa la­ga­nim spi­ral­nim olov­ce­tom, te­škim do 10 g, is­pod kog je ma­la vr­ti­li­ca i pred­vez od tri­de­se­tak cen­ti­me­ta­ra sa udi­com ve­li­či­ne 8 ili 6 du­žeg vra­ta.

Re­ka je tu ši­ro­ka je­dva dva­de­se­tak me­ta­ra, a u naj­du­bljoj zo­ni du­bi­na pre­la­zi če­ti­ri me­tra pri pro­seč­nom vo­do­sta­ju. Po­tom se sma­nju­je na 1-1,5 m, i u taj smo deo, dug oko 30 m, mi pla­si­ra­li mam­ce. Da­lje, niz­vod­no, du­bi­na se do­dat­no sma­nju­je, na pre­la­zu u br­zak. Čim smo za­ba­ci­li, po­če­le su kao lu­de da uda­ra­ju sa­svim sit­ne mre­ne, ko­je smo od­mah vra­ća­li, bez sli­ka­nja. Prem­da se ja­vi­la i po­ne­ka ma­lo ve­ća, od ne­kih 300-400 g, za nas je to bi­lo raz­o­ča­ra­va­ju­će, jer je taj te­ren po­znat po ne­u­po­re­di­vo krup­ni­jim mre­na­ma, dok se ova­ko ma­le ka­kve smo mi do­bi­ja­li ve­o­ma ret­ko hva­ta­ju. Ali ni­smo od­u­sta­ja­li, i to nam se is­pla­ti­lo, jer je ubr­zo vo­da na­do­šla, a sit­na mre­na se ta­da po­me­ri­la i ustu­pi­la me­sto krup­ni­jim je­din­ka­ma, ka­kvi­ma smo se i na­da­li. Pr­vo je Mi­ša do­bio jed­nu te­žu od dva ki­lo­gra­ma, a za­tim je i me­ni uda­ri­la jed­na slič­ne ve­li­či­ne, pa se či­ni­lo da bi ovo, upr­kos sla­bi­jem po­čet­ku, mo­gao bi­ti je­dan od onih ri­bo­lo­va ko­ji se du­go pam­te... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 442-)

fShare