Sve po­pu­lar­ni­je si­li­kon­ske gla­vi­naj­re ko­ri­ste se kod nas za ci­lja­ni lov sko­ro svih vr­sta gra­blji­vi­ca, od so­ma i smu­đa, pre­ko bu­co­va, ban­da­ra i kle­na, do mla­di­ce. Go­to­vo ni­ko ih, me­đu­tim, ne ba­ca ka­da ju­ri štu­ku, jer se ne­ka­ko sma­tra da to ni­je ve­štač­ki ma­mac ko­ji bi ona ra­do na­pa­la. Da li je do­šlo vre­me da pro­me­ni­mo mi­šlje­nje?

 StukanaglavinjaruOpo­vač­ki du­na­vac je jed­na od naj­lep­ših za­tvo­re­nih vo­da u oko­li­ni Be­o­gra­da. To je u stva­ri pri­rod­ni ru­ka­vac, ko­ji je ne­ka­da, dok ni­je bi­lo na­si­pa, spa­jao Du­nav sa Ta­mi­šom. U pro­le­će, dav­nih go­di­na, pri vi­so­kom vo­do­sta­ju, Du­nav se jed­nim svo­jim de­lom uli­vao u Ta­miš. Isto­ri­ja ka­že da je Eugen Sa­voj­ski za­o­bi­šao tur­sku od­bra­nu Be­o­gra­da pro­te­rav­ši la­đe sa svo­jom voj­skom baš kroz ovaj ru­ka­vac. Ot­plo­vi­la je ta­ko nje­go­va ar­ma­da Ta­mi­šom do Pan­če­va, a on­da uz­vod­no do­šla Tur­ci­ma s le­đa. Da­nas je ru­ka­vac is­pre­se­can i po­de­ljen na ne­ko­li­ko ce­li­na, ko­je bi, ka­da bi se bo­lje ču­va­le, bi­le fan­ta­stič­ne za ri­bo­lov. Od Du­na­va po­či­nje deo ko­ji se zo­ve Du­din du­na­vac, pa po­sle na­si­pa sle­de dva de­la ko­ja raz­dva­ja Zre­nja­nin­ski put; Opo­vač­ki du­na­vac se za­vr­ša­va kod na­si­pa pre­ma Ta­mi­šu, kod sta­re pum­pe. Oda­tle po­či­nje Ma­li du­na­vac, ko­ji je ka­na­lom po­ve­zan sa Ta­mi­šom. Sred­nja dva de­la (iz­me­đu Du­di­nog du­nav­ca i Ma­log du­nav­ca) ne­ma­ju pri­ro­dan do­tok vo­de, već je do­bi­ja­ju sa­mo pa­da­vi­na­ma i kroz ka­nal­sku mre­žu.

VEĆ NE­KO VRE­ME, ZBOG DU­GO­TRAJ­NE su­še, vo­do­staj je ni­ži ne­go što i naj­sta­ri­ji lju­di iz ovog kra­ja pam­te. To je na­ma ri­bo­lov­ci­ma da­lo pri­li­ku da ho­da­mo ce­lom du­ži­nom oba­le. Mo­gu­će je pri­stu­pi­ti sko­ro svim po­zi­ci­ja­ma na dva sre­di­šnja de­la. Iz vo­de su iz­ro­ni­la sta­bla, a tra­va je zbog zi­me pa­la, pa je ceo te­ren, ina­če za­ra­stao i ne­pri­stu­pa­čan, sa­da do­stu­pan za ri­bo­lov. Moj drug Ra­de i ja smo ne­u­o­bi­ča­je­no to­ple zim­ske da­ne is­ko­ri­sti­li za vi­še iz­la­za­ka i is­pro­ba­li go­to­vo sve po­zna­te va­ra­li­čar­ske teh­ni­ke za lov štu­ke, što je i prak­tič­no je­di­ni na­čin da se ne­što ura­di, jer ri­be ima ma­lo i ja­vlja se u »cu­go­vi­ma« (tj. po­sto­je pe­ri­o­di kad je iz­ra­zi­to ak­tiv­na), pa je po­treb­no za­i­sta mno­go tru­da, ali i ma­lo sre­će, da bi se ne­što ulo­vi­lo. Pri­jat­no sam se iz­ne­na­dio ka­da sam u pr­vom iz­la­sku us­peo da uhva­tim de­se­tak ma­njih štu­ka i dve ki­la­ši­ce. Išao sam oba­lom, a su­de­ći po tra­go­vi­ma, mo­gu­će je da sam i bu­kval­no pr­vi čo­vek ko­ji je tu­da pro­šao pe­ši­ce. Po­neo sam ul­tra­la­ki pri­bor – štap Bo­kor, du­ži­ne 2,2 m i te­ži­ne ba­ca­nja 2–15 g, sa ma­ši­ni­com Shi­ma­no Ali­vio 1.000 i upre­de­nom stru­nom Kast­king, de­blji­ne 0,10 mm, na či­ji kraj sam, kao za­šti­tu od štu­ki­nih oštrih zu­ba, na­ve­zao naj­ta­nju vol­fram­sku saj­li­cu.

Po­što sam vi­deo da je ri­ba uz oba­lu i u iz­ra­zi­to plit­koj vo­di, či­ja se du­bi­na kre­ta­la od oko 20 do 50 cm, a uzev­ši u ob­zir tra­vu i gra­ne u tom pli­ća­ku, od­lu­čio sam se za si­li­ko­nac bez ak­ci­je na vorm udi­ci, či­ji sam vrh sa­krio u gu­mi, bu­du­ći da sam ta­ko mo­gao da pre­tra­žu­jem kr­še­vi­ti pli­ćak uz ma­li ri­zik od za­pi­nja­nja za pre­pre­ke, a ul­tra­la­kim kom­ple­tom sam iz­u­zet­no la­ga­ni si­stem mo­gao da za­ba­cu­jem do­volj­no da­le­ko.

U PR­VOM ZA­BA­ČA­JU sam ne­spret­no pla­si­rao va­ra­li­cu uz sa­mu oba­lu, pa sam po­čeo da je po­vla­čim po po­vr­ši­ni. A on­da kao iz to­pa iz­le­te štu­ki­ca od tri­de­se­tak cen­ti­me­ta­ra, uhva­ti ma­mac i iz­le­te na oba­lu sa udi­com u usti­ma. Si­tu­a­ci­ja je bi­la ap­surd­na i po­ma­lo sme­šna, jer se ri­ba, ko­ja se van vo­de na­šla sa­mo zbog svo­je agre­siv­no­sti, pra­ća­ka­la na su­vom, na pet­na­e­stak me­ta­ra od me­ne, po­ku­ša­va­ju­ći da se oslo­bo­di mam­ca, a ja sam mo­rao da se ma­lo pro­še­tam da bih joj po­mo­gao. Ka­da sam je oslo­bo­dio, na­sta­vio sam sa pe­ca­njem, ali pre­ci­zni­je za­ba­cu­ju­ći. Va­ra­li­cu sam vo­dio tvi­čo­va­njem, tj. uz po­vre­me­ne la­ga­ne tr­za­je iz zgo­ba ša­ke, pri če­mu je iz­vo­di­la ne­pra­vil­ne po­kre­te, ko­ji su oči­gled­no bi­li iz­u­zet­no pri­vlač­ni ri­ba­ma. Ra­de, ko­ji je oti­šao na dru­gu stra­nu, od­lu­čio se za lov ban­da­ra, i dok sam se ja za­ba­vljao sa štu­ki­ca­ma, on je ulo­vio ne­ko­li­ko krup­nih ri­ba. Ja sam se po­seb­no na­u­ži­vao va­de­ći dve po­me­nu­te ki­la­ši­ce la­ga­nim kom­ple­tom, ali sam se uve­rio da mi je za krup­ni­je je­din­ke ipak po­tre­ban ne­što ja­či pri­bor, tj. pre sve­ga štap, ka­ko bih mo­gao da dam do­volj­no ja­ku kon­tru da se vorm udi­ca do­bro za­bo­de u tvr­da štu­ki­na usta ili nep­ce... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 446-)

fShare